Приповеда ономад чесни Данко Поповић како је Милутин Остојић 27. марта 1941. чуо омладину како узвикује: „Боље гроб него роб“, све „зафаљујући Енглезима што су помогли Србима да сруше пакт и владу, и поставе нову која ће нас сигурно повести у рат на страни Енглеза“. Испоставиће се да је Књига о Милутину плод маште, фикција у којој је скоро све истина – осим парола. Нико 27. марта 1941. није узвикивао: „Боље гроб него роб“, нити се клицало: „Боље рат него пакт“, нити је било пролетерског знамења. Све је то уденуто касније, после рата.
Но, када смо десетак дана касније без икаквог права на избор добили и робље и гробље и рат, а изгубили какав-такав пакт, прилику су искористили они који су још 1928. године из Загреба позвали на устанак protiv „hegemonije i tlačenja ne-srpskih naroda, za pravo samoopredjeljenja svih naroda Jugoslavije do otcjepljenja“. Њихова борба почела је тек након што су Немци напали Совјете, и то тако што су на белоцркванском вашару убили два српска жандара, избелице из НДХ.
Борба против „класних непријатеља“ била је исцрпљујућа и захтевала је подршку народа, што у синовима што у воловима. А требало је и жита. У рапорту „највећем сину народа и народности“ о подршци у пожешком крају, већ 1941. један револуционар каже: „Svi oni koji su pravilno shvatili narodnooslobodilačku borbu davali su rado. Izuzetak su činili samo malobrojni seoski kapitalisti, kako se ono kaže – kulaci. Zato su narodne vlasti prema njima morale da budu malo strože.“
„Мало строже“ се наставило и у „слободи“ када су већ у првих неколико месеци црвене власти револуционари побили преко шездесет хиљада српских домаћина, свештеника, епископа, војника, војвода… Они који су се после рата хвалили како њихова војска није смела једну шљиву да украде, после рата нису шљивили за морал. Крали су и отимали не само жито, земљу, стоку, фабрике, станове по Дедињу… него и историју.
Међу шездесет хиљада мученика од комунизма је и славног спомена вредан ђенерал Милан Недић – „српска мајка“. Тако су га прозвали они који су били међу стотинама хиљада избеглица које је ђенерал Недић прихватио, обукао, нахранио и спасао од истребљења на територијама под контролом Хрвата, Бугара, Мађара и Шиптара.
Ђенерал Милан Недић говорио је 15. септембра 1941. године:
„Браћо Срби… Ми верујемо у здраву свест српског народа… Да би спречили тешку пропаст коју би нам донела још једна казнена експедиција, ми смо од немачке војне силе примили управу земље и узели на себе да организујемо сопствене снаге за одбрану Србије и српског народа… Да ли треба још да вам говорим и о страхотама грађанског рата? Питајте о њему руске избеглице. Упитајте и српске избеглице које су са свих страна стигле на наше земљиште да ту потраже спаса… Ми желимо да спасемо онај здрави сељачки српски народ широм наше земље, оне наше јуначке и честите српске домаћине на које данас насрћу одметници, пљачкају их, спаљују им домове и убијају их. Њих да спасемо напрежемо ми своје снаге и жртвујемо себе. Да спасемо њих и да сачувамо здрави, поштени српски народ, за слободну и независну Србију. Ми смо влада националног спаса, ми смо изван и изнад сваке политичке партије и групе, ми смо само браниоци Српства и српског племена.“
Ђенерал Недић је из рата изнео само оно што је у њега и унео, првенствено голи живот и часно име. Комунисти су му одузели живот, бацивши га кроз прозор канцеларије ОЗНА на Дорћолу, 4. фебруара 1946, као и грађанска права која му до данас нису вратили. Ти исти комунисти су из рата изнели туђу имовину, туђа дела, туђи морал, па чак и туђи устанак 27. марта.
Али нису узели једну шљиву. А под ту шљиву данас може да стане оно што је остало неупрљано. Још увек живе и ОЗНА и Недић, избеглице и квислинзи, „кулаци“ и „ослободиоци“… по делима их познајемо.
О 80. годишњици смрти ђенерала Милана Недића
Немања С. Мрђеновић, презвитер