Доктрина „права“ је суштински противзаконска, јер тврди да човек није управљан обавезом, већ „правом“ које наводно поседује. Закон нас ограничава и захтева да се прилагодимо моралном стандарду, за који верујемо да је Божији закон. „Не убиј“ (Изл. 20, 13) ограничава нашу моћ да се светимо, захтева да поштујемо живот као Божији дар и да га узимамо само у складу са Његовим законом. Имамо дужност да штитимо и унапређујемо живот. „Не чини прељубу“ (Изл. 20, 14) не само да забрањује нелегитимне сексуалне активности, већ захтева и поштовање породичног живота других. „Не кради“ (Изл. 20, 15) осуђује крађу, директну и индиректну, од стране људи, државе или било које институције, и налаже да штитимо имовину, као и живот и породицу. Закон, у свакој својој одредби, намеће нам Божијом вољом одређену обавезу. Супротно себичном животу и размишљању, закон од нас захтева да мислимо „Божије мисли“. Антиномистичко размишљање у цркви је хуманистичко, јер уклања Божији дисциплински центар из живота. Када црква постане антиномистичка, друштво постаје безаконо. Очајничке мере државе не могу исправити одсуство вере у Бога какву закон подразумева. Божији закон нас приморава да будемо пажљиви према својим ближњима, да живимо у складу са Божијом вољом, а не нашом, потчињавајући се Његовој власти, а не намећући сопствену, и у складу са правдом, а не слободом без одговорности.
Језик „права“ је радикално анархистички. Његов захтев су посебне привилегије за моју класу, моју расу и мене. Он инсистира да правду не дефинише Бог, већ појединци у складу са својим захтевима. Доктрина права ствара друштвени сукоб, јер свака група инсистира да њена воља мора бити испуњена. Њена концепција друштва је статична. Када би свет сигурно стао у месту и његово богатство било подељено, не би било много да се дели. У свету дужности и рада, добротворства, трговине, пољопривреде и привреде, постојеће богатство се вишеструко увећава, али заговорници „права“ желе заустављени свет.
Историја је видела и богате и сиромашне како инсистирају на својим правима противно правима које имају други, а резултати су били катастрофални. Похлепа, неправда и класна непријатељства тада превладавају и управљају друштвом.
Супротно томе, Бог саопштава у Свом закону: „Нећете чинити неправду у суђењу: нећете гледати ко је сиромашан, нити ћете частити лице моћног: у правди ћете судити своме ближњем“ (Лев. 19, 15; уп. Изл. 23, 2-3; Понз. 1, 16-17. 16, 19; Пс. 82, 2; Посл. 24, 23; Јак. 2, 9). Доктрина „права“ доводи до фаворизовања појединаца, и Бог нас тада осуђује као преступнике, као прекршиоце закона (Јак. 2, 9).
Доктрина „права“ је противзаконска и противбожија.
Реч право је у свом пореклу добра реч, што значи „право“, „испружено“. Реч права потиче из Француске револуције, а њено значење је сасвим другачије. Права су, наводно, „неотуђива“ својства свих људи, која су на неки начин одузета од обичног човека од стране злих, завереничких група људи. Ова „неотуђива права“ су отуђена, а улога маса, потлачених класа, радника, нижих слојева, разних раса, и тако даље, јесте да се боре како би повратили та „неотуђива права“. Доктрина „права“ води ка друштву класних ратова. Марксизам је био и јесте само један облик, иако врло бруталан, доктрине „права“. Он је основни за сваки облик модерне политике. Језик „права“ је језик класног сукоба, јер свима говори да је њихов проблем у томе што нека друга група крши њихова права. Он окреће беле против црних, црне против белих, богате и сиромашне једне против других, и тако даље.
Због тога библијски закон није само академска ствар, нити нешто што се тиче само теолога. Он је основ друштвеног поретка. Како је модерно доба напустило Божији закон, прихватило је доктрину „права“ и запловило морем сукоба. Свет ће се вртети у ратовима и гласинама о ратовима све док буде трагао за илузијом „права“. Људи ће бити снажно мотивисани да захтевају оно што желе, уместо да раде за то.
Језик „права“ је језик Жан-Жак Русоа, чија филозофија управља светом већ два века. Русо је био зао човек, радикално неодговоран и потпуно фарисејски. Његове идеје су, као калупом, створиле милионе људи по његовом сопственом лику.
Потребан нам је нараштај преображен по лику последњег Адама, Исуса Христа (1. Кор. 15, 45), веран Закону тројединог Бога и послушан својој дужности да у свему и у свим сферама поштује Бога. Тада и само тада ће се догодити, како Давид каже: „Сви народи које си створио доћи ће и поклониће се пред Тобом, Господе; и славиће име Твоје“ (Пс. 86, 9).
Зоран Ј. Минић