Над рукописом Упоришта Немање Мрђеновића
У годинама растакања српског народа и државе, односно у новој фази остваривања планова Империја, када домаћи пријатељи Новог поретка задатке извршавају једнако ревносно и перфидно, постала је реткост да неко од националних интелектуалаца пред тим процесом подигне глас. Да ли због дубине анестезије, релативизације свега па и основних појмова националне азбуке, опште клонулости након пораза у савременој Косовској бици, опадања вере и морала, или пак ћутања по задатку, тешко је рећи. Можда у узроцима „српске ћутње“, суштински различите од своједобне хрватске, има и свега побројаног. Међутим, као и у другим временима када се чини да је тамна ноћ прерасла у трајну тмину, појаве се спремни носиоци крста, вољни и да снене разбуде. У овом случају то је, можда изненађујуће, а можда и сасвим логично, глас из расејања, али из језгра српства: оца Немање Мрђеновића. Аутор гласа отелотвореног у књигу, у годинама је пуног интелектуалног раста и људске зрелости, а пореклом из српских крајина; стекао је високо богословско образовање које је надопунио усавршавањем на престижним универзитетима на Западу; у свакодневним је дужностима и пароха и професора. Чињенице из биографије аутора обезбедиле су шире увиде, а опредељење да се послужи роду и отечеству изоштрили су му перо.
Пред нама је збирка Мрђеновићевих есеја и огледа, четврто његово дело са називом Упориште. Ради се о актуелним и храбрим текстовима, насталим у последње две године и објављеним на платформама Центра за истраживање православног монархизма, адресе која је у узбурканим временима постала препознатљива по афирмисању традиционалне хијерархије вредности. Већ наслов сугерише и тематику и публику којој је штиво намењено: потребу да се дефинише шта је то српско упориште, од чега је сачињено – и ради одбране чега је начињено. Коначно, и да ће га иако је по форми лако читљиво, разумети и користити они којима је важно да и сами узму учешћа у његовој одбрани, или пак теже да га помогну стварањем нових упоришта.
Аутор се није устручавао да се ухвати у коштац са актуелним проблемима и темама „високог напона“. У полемисању, које повремено има и оштре тонове, показује завидан ниво промишљања, али и спремности да не околиша и проблеме назове њиховим именом. Упадљиво је да коментарише модерним речником, што за читаоца Упоришта може да буде и помало неочекивано; за потписника ових редова пак се освежењем учинило то што није анахрон. Мрђеновић, чини се, пише ношен искуством ранијих генерација, али обраћајући се и новом поколењу. Моралној декаденцији, корупцији, материјализму и партијашењу, које препознаје као болести које попут канцера разједају српски организам, супротставља вредности православног монархизма које је темељно изучавао. Светотајински живот, традицију и континуитет, хијерархију, поредак, врлину. Симфонију Цркве и монархије, патријарха и краља. Описујући сукоб два концепта – дотрајале и компромитоване Републике и на здраве основе постављене православне Монархије – вешто избегава ламент и уздах и предлаже конкретну акцију.
Сваки текст који је Немања Мрђеновић приложио настао је, како видимо, о неком црквеном или националном празнику. То говори да се над сваким од празника аутор дубоко замислио над судбином свог народа, али и да га је сваки од њих на посебан начин надахнуо. Посебно су драгоцене и глосе, на крају сваког текста, у којима је аутор настојао да сажме и објасни идеју о којој је полемисао.
Ова књига могла би с правом да понесе још бар два (под)наслова: Прилози за српски национални календар и У прилог православној монархији. Са осећањем поштовања можемо је препоручити за штампање, умножавање, читање и коментарисање.
У Београду,
за празник Светог Јоаникија Црногорског 2026,
др Немања Девић