Слободан М. Драшковић припада низу неправедно запостављених, а често и заборављених великана српске слободарске и државотворне мисли. Био је син Милорада Драшковића који је, као министар унутрашњих послова Краљевине СХС, осујетио покушај бољшевичке револуције, али је и пао као прва велика српска жртва комунизма. Достојан наследник свога оца, Слободан Драшковић је био запажена личност у политичком и националном животу међуратног Београда. Између осталог, обављао је дужност генералног секретара Српског културног клуба, који је окупљао најистакнутије ондашње интелектуалце српског националног усмерења. Након слома Краљевине Југославије, период Другог светског рата је, као резервни Краљевски официр, провео у интернацији, за које време се снажно ангажовао на сузбијању комунистичке пропаганде међу српским интернирцима. По ослобођењу из заробљеништва, др Слободан М. Драшковић је у емиграцији развио богату политичку и националну делатност, оставивши неизбрисив траг у развоју српске политичке мисли.
Вашој пажњи препоручујемо текст „Др Слободан М. Драшковић и његова мисао“, из пера ђакона Хаџи Ненада М. Јовановића, секретара Центра за истраживање православног монархизма, а који је недавно објављен у недељнику Поредак (бр. 15, 7. март 2024).
