Ројализам се с правом може назвати „криптонитом“ монархије, јер као што Супермен није лако рањив од спољњих непријатеља али га криптонит разара изнутра, тако и православна монархија не пропада најпре од својих отворених противника, већ од лажне оданости која подрива њен поредак изнутра. Ројализам је у монархији онo што се у појединим аутократијама назива лојализам. То је перфидно коришћење језика традиције и лојалности у јавном дискурсу које заправо принцип верност Круни замењује верношћу појединцу или партијском интересу.
Монархија, у свом класичном и суштинском значењу, није оданост партикуларном појединцу, чак ни династији, већ принцип верности Круни као символу власти са више. Круна не припада личности краља него краљ и његова породица припадају и служе круни. Круна је символ поретка који превазилази живот једног владара и повезује божански благослов, историјско памћење рода и континуитет државе. Зато је краљ као појединац увек замењив, док је власт круне трајна. У тој логици настаје и парадоксална али дубоко смислена формула: „Краљ је мртав – живео Краљ!“ Смрт владара не означава прекид већ потврду поретка који не почива на харизми појединца него на институционализованом Завету Богу, Отачаству и Роду. Тамо где оданост остаје везана за Круну, власт је ограничена одговорношћу а држава функционише као органска заједница; тамо где се верност предаје појединцу почиње ерозија поретка и клизање у култ вође.
Ројализам, за разлику од аутентичне монархистичке верности Круни, представља облик криптопартијашења: он се формално позива на монархију, али суштински делује као фракцијска и интересна политика. Такав ројализам није лојалност ни народу ни владару, јер му ни опште добро ни институционални поредак нису крајњи циљ. Ројалистичка оданост је условна, селективна и инструментална – везана за конкретну личност, или династију, али у крајњој линији искључиво за тренутну корист. Уместо службе Круни као символу заједнице и континуитета, ројализам служи приватним амбицијама чиме подрива управо оно што наводно брани: легитимитет монархије и поверење народа.
У свом дегенерисаном републиканском облику, ројализам се претвара у аутократски, партијашки лојализам корупционашке власти. То више није ни прикривена идеолошка позиција, већ чист механизам очувања моћи у коме се језик традиције користи као маска за непотизам и самовољу. Верност се више не дугује ни Круни ни поретку, већ узурпатору који самовољно расподељује привилегије и санкције. Тако ројализам, лишен свог изворног смисла, постаје огледало свега што монархија настоји да спречи: приватизације власти, институционалне пустоши и моралне корупције јавног живота.
Из ове перспективе очевидно је да питање ројализма и лојализма није искључиво политиколошко већ превасходно еклисиолошко и теолошко питање поретка и ауторитета. И у монархијском и у републиканском контексту девијације настају онда када се оданост више не усмерава ка надличном принципу, Круни или уставном поретку, већ ка појединцу. Тамо где изостаје свест о власти као служби и одговорности пред вишом инстанцом, институције престају да буду ограничавајуће и постају инструменталне. У том светлу треба разумети и појаву Устава као секуларног покушаја да се, без богословског утемељења, наслути оно што је у хришћанској традицији већ познато, ограничење власти кроз одговорност и послушност поретку који власт превазилази.
Основни смисао Устава јесте да за-уставља тиранију и поставља границе између онога што је дозвољено и онога што је забрањено. Устав је покушај колективног чојства, то је инструмент којим власт штити друге од себе. Али у тренутку када Устав престане да буде стварна мера власти и постане мртво слово на папиру, он не само да губи своју суштину него се претвара у фасаду која омогућава несметану тиранију.
Према уставној догми модерног Запада, суверенитет произилази из народа. Но, остаје отворено питање колико је та сувереност стварна а колико формална. Историја и савремена политика показују да су државе које поседују пуну сувереност изузетно ретке, а још ређи су народи који имају стварну контролу над својом државом. Суверенитет се у стварном свету не мери вољом грађана, већ способношћу државе да одоли спољним притисцима, економским условљавањима и геополитичким махинацијама. У том смислу, сувереност није једнака демократској процедури већ првенствено односу снага између држава, али и унутар самог друштва.
Која онда сила може истински гарантовати суверенитет? Ни гола војна моћ, ни економска снага, ни правни формализам сами по себи нису довољни. Свака сила која није укорењена у вишем поретку остаје нестабилна и условна. Једино Бог, као извор сваког аутентичног ауторитета, може бити темељ и спољашњег и унутрашњег суверенитета. Тамо где је власт свесна да није апсолутна, већ одговорна пред Богом, Устав има смисао, јер није последња инстанца колико сведочанство ограничења. Без тог трансцендентног ослонца и народна сувереност и уставни поредак остају подложни сили, манипулацији и самовољи оних који тренутно владају.
Из перспективе православног монархизма, разлика између унутрашњег и спољашњег суверенитета не може се свести на правно-политичке категорије, већ се мора разумети у оквиру антропологије, еклисиологије и разумевању власти као свете дужности служења (διακονία). Спољашњи суверенитет односи се на способност заједнице или државе да делује слободно у односу на друге политичке субјекте – да доноси одлуке без принуде и да чува свој поредак од спољне доминације. Унутрашњи суверенитет, међутим, тиче се питања слободног размишљања, аутентичног изражавања и самовладања, како на нивоу народа, тако и на нивоу појединца. Без унутрашњег суверенитета, спољашњи остаје празна форма, изложена корупцији, манипулацији и насиљу.
Када је реч о народу, унутрашњи суверенитет подразумева способност заједнице да живи у истини, поретку и моралној одговорности. Народ који је унутрашње разједињен, духовно дезоријентисан или подложан страстима попут похлепе и зависти, лако губи и спољашњу сувереност јер постаје подложан спољним утицајима и унутрашњим тиранијама. То се огледа у примерима када зарад европских фондова, одржања власти, партијских интереса и сл., један режим дозволи амбасадорима других држава да по престоници организују параде содомиста, страним инвеститорима да држе људе у робовласничким условима, отвореним непиријатељима да нам пишу уџбенике, итд. Светоотачка мисао доследно понавља да политичко ропство често следи духовно ропство.
На нивоу појединца, разлика између унутрашњег и спољашњег суверенитета постаје још јаснија. Човек може бити формално слободан, са свим грађанским правима, а ипак унутрашње покорен и поробљен страстима. Православна антропологија учи да је истинска унутрашња слобода плод подвига и борбе у сарадњи са благодати. Само онај ко је способан да влада собом може одговорно учествовати у власти над другима. Отуда је унутрашњи суверенитет појединца темељ и политичке слободе заједнице: без личности које су унутрашње слободне, ниједан уставни или државни поредак не може дугорочно бити суверен.
Коначно и унутрашњи и спољашњи суверенитет имају своју крајњу меру у Богу. Бог није конкурент људској слободи већ њен извор и гарант. Тамо где се овај однос заборави, суверенитет се или апсолутизује или релативизује. Православни монархизам стога не негира ни народну ни личну сувереност, али их поставља у оквир одговорности заједнице и у есхатолошку перспективу. Власт није самодовољна, слобода није безгранична, а суверенитет је аутентичан само онда када је укорењен у Истини.
Тако нам постаје јасно да највећи противници Круне нису републиканци, већ ројалисти који, под плаштом верности, Круну своде на средство личног позиционирања и интересне борбе. Оданост која није усмерена ка поретку, већ ка појединцу или партијашком кружоку, разара саму суштину монархијске идеје. То видимо и по томе што су највећи издајници народа лојалисти који под плаштом патриотизма и оданости једном човеку разарају националне институције које једине могу да штите опште добро. Последица је дубоко деморалисано друштво у којем народ, лишен вере у правни поредак и трајни систем вредности, постепено губи и вољу и наду да се бори за сопствену будућност.
У православној монархији ни владар ни народ не могу опстати без чврстих и функционалних јавних институција, као што Епископ и народ не могу без Цркве. Монарх, ако жели да буде први слуга народа а не тиранин, мора бити обавезан институционалним поретком који га непрестано усмерава ка народним интересима. Управо институције, а не лична харизма, представљају конкретан израз ограничења власти и заједничке одговорности. Тамо где институције постану пука декорација, власт неизбежно клизи у самовољу, а верност се изопачује у лојализам.
На крају крајева, ни народни интереси нису произвољно детерминисани. У православној политичкој етици они се не мере искључиво економским показатељима или политичком стабилношћу већ условима које држава ствара да би људи могли да живе светим, честитим и одговорним животом. Држава која онемогућава породицу, подрива истину, награђује корупцију и релативизује морал, макар била снажна и богата, делује против народа. Насупрот томе, власт која, кроз праведне институције, штити достојанство личности и заједнице, служи и Круни и народу.
О 35. годишњици брисања Срба
из Устава СР Хрватске
(22. децембар 2025)
Немања С. Мрђеновић, презвитер