Боље добра република него лоша монархија
Ваистину ова узречица једног дела патриотске јавности, иако пре свега симптом интелектуалне лењости, има одређеног смисла. Боб Рок би додао: „Боље живјети сто година као милијунаш него седам дана у биједи“. Али ако ум напрегнемо макар и благо изнад стрип комедије и радикалског „патриотизма“, па упоредимо добру републику са добром монархијом, а лошу републику са лошом монархијом, јасно ћемо видети не само да је добра монархија боља од добре републике већ и то да је лоша монархија мање зло од лоше републике. Тога ради осврнимо се без зазора на лоше монархије и још горе републике.
Нема сумње да је рђав владар, у сваком систему, гарант пропасти народу и држави. То је једна од лекција коју смо историјски више пута савладали али је никада нисмо усвојили. Не само Срби, већ читаво човечанство. Широм света је било и биће лоших владара, али да неко толико истрајно између више зала, на вазда поштеним и слободним изборима, непогрешиво одабере најгоре, то је већ српска специјалност. Иво Андрић је по том питању записао: „Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватања једног народа да здрав разум и прави суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла у свету око себе него ни своју сопствену корист од очигледне штете“.
Кључни проблем рђаве власти у републиканској демократији је то што зачарани круг нема ко да прекине. Корупцијом изборног система освоји се власт, корумпирани режим затим рђаво управља државом, народ као носилац суверенитета нема коме да се жали те трпи и робује, ако на крају и изађе на улицу да протестује, режим га врати на изборе, скроји резултате, опет рђаво управља, народ робује… Нема краја. Узмимо било коју републику света и упоредимо председника/премијера са просечним домаћином и видећемо да је људски шљам на врху друштвене пирамиде. Већином гласова поштених људи на најодговорнија места у друштву изабрани су људи које честит домаћин не би звао на Славу. Такав поредак, где нико не одговара никоме осим самом себи, није случајан – он је последица једне дубље идеолошке заблуде.
Питање надлежности
Основна разлика између монархије и републике своди се на питање извора суверенитета. Суверенитет је врховна власт над народом и земљом – власт која не тражи одобрење од некога изнад себе. У хришћанском схватању, истински извор сваке власти није народ него Бог. Стога у православној монархији, суверенитет није само политичко већ и духовно питање: Краљ не влада по вољи већине, него по милости Божијој, као Богом изабрани слуга и одговорни отац народа. Он стоји пред Богом, а не пред анкетираном јавношћу.
У републиканским уређењима, напротив, суверенитет се приписује народу – али народ као такав нема ни јединствену вољу ни јединствени суд. Суверенитет постаје расцепкан, подложан манипулацији и у крајњем случају – без одговорности. Зато је питање суверенитета у сржи политичког уређења: да ли нам влада воља Божија или – просек воље људи? Тиме се и питање одговорности за лошу власт преноси или на Бога или на народ. За лошег монарха надлежан је Бог, односно Његова Црква, а за лошег републиканског вођу надлежан је народ.
Монархисти су овде у предности јер се тачно зна који Бог, односно која Црква (као Његово тело у свету) је надлежна за упитног владара и шта по том питању може да се учини, док се код републиканаца свако народно позивање на одговорност рђавих управитеља завршава реакцијом властодржаца да није надлежан онај народ који је против власти него онај који је за власт. Они који су за власт су „културни“, „поштени“, „вредни“, итд., а они који су против власти практично се и не признају за народ, него су „страни плаћеници“, „нерадници“, „терористи“, „издајници“. За осамдесет година републиканске власти, Срби су само један режим сменили изборима, и то тако што су се скоро сви носиоци старог режима уписали у првоборце новог.
Монархистичка искуства са лошим владарима су, иако процентуално мања, очекивано богатија примерима, јер се ипак ради о миленијумској традицији, али су за многе и изненађујуће богатија креативним и ефикасним решењима. Чак и у временима када су овлашћења самодршца била далеко шира од савремених владарских ингеренција, било је начина да се лош управитељ суспендује, уклони или поправи, на добробит целокупног друштва.
Контрола власти на Истоку
Ако погледамо пример Римског царства од IV века, када су хришћанске вредности постале доминантна друштвена норма, видимо неке заједничке особине али и растућу значајну разлику између источне и западне традиције. У то време су обе, иако функционално различите, суштински биле једнако православне. Првенствено се примећује да Рим није много полагао на наслеђивање престола рођењем, већ се најчешће саборним консензусом народних сталежа и Цркве бирао човек достојан да седне на престо. Међутим, из најмање два разлога питање контроле „достојности“ показало се сложеним, но изводљивим поступком.
Први је разлог искушење цезаропапизма које се често јављало у Новом Риму, а други разлог је тај што је Источно римско царство било далеко уређеније у административном и културолошком смислу, те су лоши управитељи и смењивани истим апаратом „савести народа“. То јест, ако народ није био задовољан царем, дигли би се немири на улици. Ако улица као „израз воље“ није имала пуну подршку народа, цар би је силом угасио, као у примеру Устанка Ника у време Светог цара Јустинијана (532), када су се на устанак дигле навијачке групе Плавих и Зелених. Ако би, пак, улица показала да има јасну већину, цар би се уклањао а народ је пред патријарха доводио свог кандидата. Такав пример видимо у случају Михаила V Калафата.
У то време царица Зоја и њен други муж Михаило Пафлагонац, будући бездетни, усвојили су његовог сестрића Михаила Калафата као престолонаследника. Када је Пафлагонац умро, децембра 1041. године, Зоја је као царска кћи, легални и легитимни престолонаследник, планирала сама да влада. Међутим, како наводи византијски хроничар Јован Скилица, након само три дана схватила је да није кадра да се носи са притиском јавности и поставила је Михаила Калафата за савладара. То је, вели Скилица, „смирило народ“. Млади цар Михаило V брзо је стекао велики углед и популарност, те је опијен влашћу априла 1042. Зоју прогнао у манастир и насилно замонашио. Када је народ чуо да је у порфири рођена Зоја свргнута од стране усвојеног узурпатора, дигла се побуна коју режим није могао да обузда. У очајничком покушају да се заустави неизбежни пад са престола, Михаило је вратио Зоју у Цариград и показао је народу на Хиподрому. Кад се појавила пред народом ошишана и у монашкој ризи, протести су се појачали, па је народ чак из манастира извукао и њезину сестру Теодору која уопште није желела да оставља монашке завете. Две сестре су буквално донесене у Свету Софију пред патријарха да их крунише, док је Михаило за то време примао монашки постриг у Студитском манастиру.
Војска, Сенат и народни сталежи били су ефикасни елементи управљачке политике којима је Цар био врховни слуга подобно Патријарху у Цркви, те се у приликама када све лепо функционише у саслуживању Цара и Патријарха огледала симфонија Цркве и Државе. Ако се Црква није слагала са државном политиком, избором цара и слично, она би на различите индиректне начине ускраћивала свој благослов (забраном Светих Тајни, избегавањем церемонијалних протокола, беседама, посланицама), што је оцрковљени народ лако тумачио и схватао као позив на акцију и одобрење за промену режима.
Контрола власти на Западу
На Западу је било другачије. Тамо су се царска власт и ауторитет државе убрзано срозавали и већ у V веку пали у руке малих варварских народа док је црквено-административна структура далеко надживела државну. Ауторитет Цркве је тако добијао на значају међу ситним владарима, јер их је веза са Црквом повезивала са традицијом, а надали су се тиме и са легитимитетом старог царства. О томе нам сведочи и Блажени Августин у свом чувеном делу „Град Божији“ (De Civitate Dei) које је увелико обликовало потоњи културно-политички развој Запада. Августин тврди да држава и постоји искључиво да помаже Цркви у њеној спасавајућој мисији заступања интереса Царства Божијег на Земљи. Он додаје да Црква потиче од Авеља и као таква je инхерентно боља од земаљских власти које потичу од Каина. Како се територија Западног царства све више распадала на ситније краљевине и провинције, а Црква остајала целовита, тако је растао њен значај као јединог централног носиоца културног идентитета хришћанског Запада.
Непосредно по Великом расколу, папа Гргур VII спровео је Папску реформу (1075), тј. практично револуцију, кроз коју је и озваничио своју власт над западним хришћанским владарима, дајући себи чак и „право свргавања царева“. То право је први пут тестирано као политичко оружје већ 1076. када је папа Гргур VII свргнуо Хајнриха IV, цара Светог римског царства, коме је престо враћен након „Понижења у Каноси“. Узрок њиховог сукоба био је управо спор око првенства власти између државе и цркве.
Краљ сенка
Први пут је папско свргавање краља због лоше власти изведено 1245. када је смењен краљ Санчо II од Португалије. Санчо је по свој прилици био дубоко побожан човек али лош управитељ, није био ретардиран али ни претерано бистар. Његова простота и наивност биле су лепе личне особине, али лоше управитељске карактеристике. Народ се пожалио цркви те је одлуком папе Инокентија IV, због запостављања бриге о држави, оглашен као Rex Inutilis – неспособан или бескористан краљ, тј. „краљ сенка“ (енг. Shadow King). Санчо то није баш олако прихватио, али јесу народ, властела и црква, тако да је морао да преда престо и напусти земљу. Црква је престо предала у руке компетентнијег владара, који се боље снашао у борби са изазовима свог времена.
Енглеска се десетак година касније срела са сличним проблемом у време краља Хенрија III. Међутим, Енглези се нису обратили римском папи већ се појавила једна нова сила која је сменила краља – властела. Група барона је формирала савет по угледу на архијерејски сабор и буквално преписала одредбе канонског права којима се Митрополит „умировљује“ ако није кадар да врши своју службу, те је Хенри проглашен за „краља сенку“ и натеран да абдицира. Када је након неког времена покушао да поврати власт, барони су га и војно поразили и успоставили баронски савет као привремени орган врховне власти. У оба случаја црква и црквено право су се показали као згодни извори ефикасних метода за контролу власти.
Срби су такође имали слична искуства у средњем веку. Цар Душан умро је 1355, прилично изненадно, у својим раним четрдесетим. Наследио га је осамнаестогодишњи син Урош. Царство се није распало истог момента, како се то често у јавности перципира, али чим је племство осетило да Урош није оно што је био Душан, кренули су проблеми. Како би се спор решио, сазван је Сабор у Скопљу 1357. године где се, под супервизијом Патријарха и Цркве, тражило најбоље решење. Одјеци овог значајног сабора сачувани су као драгуљ српске културе у епској поезији преткосовског циклуса, особито у песми Урош и Мрњавчевићи.
Оно што се на Западу зове „краљ сенка“, код нас се звало „нејаки“. То није била увреда личности већ опис (не)способности одређеног лица за вршење својих службених дужности. Цар Урош управљао је Србијом скоро двадесет година, за то време успео је не само да оплемени нашу културу већ и да великим личним подвизима освоји за себе Царство Небеско. Бог га је прославио као светитеља, али се сам није прославио управљачким способностима. Зато га је народ прогласио нејаким, не умањивши му славу светости. Његове свете мошти и данас служе Богу и народу у манастиру Јазак, али његова држава брзо је изгубила и снагу и значај.
Урошев легални наследник био је краљ Марко Мрњавчевић (Краљевић Марко) који ни сам није био ништа способнији за царски престо него Урош, иако је био другачијег карактера. Црква је тада препознала и подржала сасвим неочекиваног кандидата – кнеза Лазара Хребељановића, који се није отимао за круну и престо. Лазар се показао изузетно способним и заиста је владао по милости Божијој, те га је његов народ у епској традицији венчао Урошевом царском круном.
Сличан Урошу био је и цар Јован Немањић. Душан је, наиме, имао брата по оцу – Синишу. Стефан Дечански добио је Душана у првом браку са бугарском принцезом, а Синишу у другом са грчком принцезом. Синиша је карактером подсећао на Душана, пун војничке нарави и империјалних амбиција. Владао је јужним крајевима царства (данашња Грчка) и након Душанове смрти покушао је да преотме престо Урошу и касније чак одцепио своје земље од Урошевих. Када је Синиша умро 1370. наследио га је син Јован.
Јован је био лош владар, незаинтересован за политику и неамбициозан. Њега је, као и Уроша, занимало Царство Небеско а не земаљско. Његов духовник био је Преподобни Атанасије Метеорски, који му је у интересу његовог спасења, али и напретка државе, дао благослов да остави престо и замонаши се. Јован је 1372. абдицирао у корист свог грчког рођака Филантропина и повукао се на Метеоре, где је добио монашко име Јоасаф. Као монах Јоасаф је бриљирао, био вољен од народа, монаштва и свештенства, те на радост братије одређен од Светог Атанасија за његовог наследника на месту игумана Великих Метеора. У подвизима је испустио душу 1422. године, а свете мошти му до данас почивају у његовом манастиру.
Тако се Црква старала не само да се владари воде интересима и ползом народа, већ и да у случају недаровитости за управљање власт вољно предају другоме а своје дарове уграде у Царство Небеско. Православна Црква је била и биће репозиторијум монархије. Тога ради, у православном монархизму није Краљ заштитник вере већ обрнуто. Православље је штит Краљу, а чувар вере је народ Божији. Лоши владари нису обавезно бивали и лоши људи, могли су да се остваре на другим пољима а управљање државом, по милости Божијој, да дају позванијем. Смирење пред Богом и свест о сопственој недовољности били су оно што је чинило разлику – не само међу људима, него и међу краљевима.
Добри, лоши и зли
Нема човека да живи а да не греши. Сваки човек, па и православни краљ има потребу да се каје, исповеда и поправља. Лоши људи, а међу њима и владари, такође имају увек и по неко добро дело којим могу да се поносе. Велика је разлика између добрих владара који су правили грешке и лоших владара који су имали по неку добру одлику или одлуку. Ако обратимо мало пажње на такве примере из наше историје, видећемо да је највећа разлика у томе да ли су ти владари васпитани у духу побожности или безбожности.
Књаз Данило Петровић, на пример, остаће упамћен по свом прото-партизанском карактеру, иако је ту и тамо имао и по коју добру одлуку и одговоран државнички потез. Његово безбожно васпитање и презир према Цркви дошли су до изражаја првенствено када је на племе Куча, због неплаћања пореза, послао казнену експедицију која је побила не само и старце и жене, већ и бебе у колевкама. Врхунац је био када је пијани Данило наредио својој гарди да на Свету Педесетницу 1854. у манастиру Острог силују четрдесет српских девојака, док је он сам силовао попадију Даницу Павићевић. Тога ради је и у убијен у крвној освети.
Краљ Милан Обреновић је обновио србску краљевину, модернизовао војску, ослободио Ниш… Али ће ипак време његове власти остати упамћено по промашајима. Памте се Тајни пакт са Аустро-Угарском, његов ангажман у партијској политици, Тимочка буна, бламирајући напад на Бугарску и особито напад на Цркву, свргавање и протеривање из Србије митрополита Михаила који није пристајао на напредњачке издаје и политикантске марифетлуке српским народом и територијама. Краљ Милан је уз све то живео и неморалним животом, скрнавећи своју и туђу брачну постељу. Такав начин живота, који се донекле поправио након абдикације, али не у потпуности, допринео је атмосфери која ће произвести крвави Мајски преврат 1903. када је и угашена династија Обреновића.
Витешки краљ Александар Карађорђевић осакатио је свој народ и државу стварањем Југославије, која ће му доћи главе баш преко оних који су га назвали Краљем Ослободиоцем. Несумњиви јунак из Великог рата, владар највеће српске државе, охоло се поставио пред Богом и народом. Његов син Петар II, који се венчао не само у сред рата и окупације него и у сред Великог поста, изманипулисан је најпре на пуч марта 1941, а затим и септембра 1944. да своје одане Четнике позове под команду Јосипа Броза и безбожних партизана. Као акт искупљења према њима, 1964. је подржао раскол епископа Дионисија у Америци. Цена његове слабости да се одупре манипулацијама била је прескупа.
Закључци
Оно што је заједничко свим примерима лоших владара је њихово нецрквено васпитање и недостатак побожности у детињству које сазрева у смирењу одговорног човека и домаћина. Књаз Данило одгајан је нецрквено и Православље је доживљавао као привезак заосталих племенских обичаја које је активно истребљивао агресивном модернизацијом и секуларизацијом Црне Горе. Краља Милана подигао је одани син Француске револуције, атеиста, социјалиста и масон, па је и он, до одласка у Свету Земљу и абдикације, државу и народ третирао управо – масонски. Краљ Петар II у својим мемоарима неколико пута спомиње како његов отац није волео, тј. „није имао времена“, за Цркву. О томе је писао и Свети владика Николај. Принц Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима описује младост и детињство у којима је побожност принчева негована као да су одрастали у СФРЈ.
Владара има и добрих и лоших, способних и неспособних. Неспособни могу да буду или тиранин или лутка („сенка“, „нејаки“). То што је држава монархија не значи да не може бити и лоша, али значи да има озбиљну шансу да се брзо поправља и да ће увек бити мање зло од лоше републике. Основни разлози су ти што је Краљ, попут Патријарха, отац народа, метафизички символ стабилности и јединства. Као носилац надстраначког управљања институцијама, он доприноси политичкој и друштвено-економској стабилности. Краљ својом службом ослобађа Цркву оптерећења етнархијског служења и тиме даје већи замах Њеној мисији. Одсуством политичких амбиција, Краљ доприноси сузбијању корупције и држи владу под контролом.
Изнад свега, монархије имају прилику да саме подигну и васпитају свог владара још из колевке, а у том процесу култивације показало се да је најважнија одлика коју будући краљ треба да развије, а коју професионални политичари немају, јесте осећај стида. Стид је особина која ће Краља држати понизним пред Богом а тиме ће добити и мудрост за управљање. Те здраве изразе аутентичне љубави за Бога и Отачаство можемо видети у савременим изданцима српске Краљевске династије Карађорђевића и то је највећа нада будућности српске државотворне мисли. Српски народ и Црква порађају себи достојног оца и сина.
На крају крајева, и Давид и Соломон имали су грешака и грехова, али су знали да се кају и да се поправљају. А знали су и коме да се обрате за помоћ и шта да траже. Соломон није тражио од Бога ни богатство, ни дуг живот, ни победу над непријатељима, већ – мудрост: „Даруј слуги својему срце разумно, да суди народу твојему, и да разликује што је добро а што зло; јер ко може судити народу твојему, који је тако велик?“ (1. Цар. 3, 9). Бог му је на то одговорио: „Зато што си тражио то, а ниси тражио ни дуг живот, ни богатство, ни смрт непријатеља својих, него си тражио разум да можеш судити – ево, учинићу по речи твојој: даћу ти срце мудро и разумно, какво није имао нико пре тебе, нити ће после тебе“ (1. Цар. 3, 11–12).
О годишњици мученичког пострадања
Свете царске породице Романов,
ђенералâ Драгољуба Михаиловића и Косте Мушицког,
и рођендану Његовог Краљевског Височанства
Престолонаследника Александра
(17. јул 2025)
Немања С. Мрђеновић, презвитер