Свети цар Јустинијан је у Шестој новели, упућеној архиепископу константинопољском Епифанију, у првој половини VI века дефинисао симфонију духовне и световне власти као идеалну државу православних хришћана. Бог је, вели Свети цар Јустинијан, у Своме човекољубљу са Небеса послао два дара: свештеничко и царско достојанство. Једно да служи односима са Богом а друго односима међу људима. Држава је од Бога поверена самодржцу за кога се Црква моли, те ако он управља непристрасно и праведно, међу световном и црквеном влашћу јавља се хармонија на добробит народа.
Ретко која идеја на земљи доживљава своје моменте чистоће, а ниједна у њој не пребива трајно, те је тако и симфонија власти увек била идеал ка коме се стреми и у врло ретким и благословеним моментима достиже. Када се и оствари, кратко ће да потраје, што нити је изненађујуће нити поражавајуће. Сам појам „идеал“, односно „идеја“, потиче од грчког речи „видети“. Идеја је оно у шта је човек загледан на путу свог моралног успињања. Као што је планинар загледан у врх још у подножју планине, или витез у победу и пре битке, а светитељ у Христа још као грешник. Путовање ка идеалу је процес у коме се човек исправља, пада и устаје, и све време не одустајући успиње. Међутим, планинару не помаже загледаност у врх једне планине ако се пење уз неку другу, чак шта више, може га та занесеност и врло скупо коштати.
Симфонија власти је идеал који се може остварити само у поретку у коме су духовна и световна власт послушне Богу као извору суверенитета. Ако било која од њих своју управу темељи на неком другом извору или дејствује противно вољи Божијој, симфонија је неостварива. Зато и не може свака сарадња државе и Цркве нужно да буде симфонија, чак ни у имену. Управо супротно, сарадња Цркве са влашћу која не управља по Божијој вољи него по допуштењу, не само да није државна симфонија него је озбиљна опасност и за саму Цркву.
Пример такве злоупотребе симфоније имамо већ у VII веку. Цар Ираклије је у рату против Персијанаца повратио раније отети Часни Крст и вратио га у Јерусалим. Када је желео да Крст тријумфално унесе у град, анђели Господњи нису га пустили да уђе. Бог је дао патријарху јерусалимском Захарији да види колико се цар удаљио од идеала и да га подсети на његово истинско достојанство слуге Божијега. Тек када је Ираклије, на савет Патријарха, скинуо са себе све царске регалије и остао само у крштењском стихару, допуштено му је да Часни Крст понесе улицама Јерусалима.
Међутим када је исти тај цар пожелео, ради интереса своје велике државе, да помири халкидонске и дохалкиндонске хришћане, досетио се да би помирење могло доћи кроз компромис који би имао за циљ да каже како је раскол био неспоразум у коме нико није крив и нико није у праву. Цар је 638. године објавио Ектесис, објаву којом је за званичну веру царства изложена јерес која ће се касније назвати „монотелитство“. Ираклије је ову политику водио уз помоћ и подршку цариградског патријарха Сергија који је остварио изврсну сарадњу са државом, али не по Божијој вољи. Дворски патријарх имао је подршку владара и располагање полугама власти како би натерао народ на послушност.
Међутим, када Црква није могла да проговори кроз патријарха, проговорила је кроз монаха. Један изузетно образовани племић, који је служио цара Ираклија на високим државним функцијама, напустио је свет и замонашио се као монах Максим. Када су се сви додворавали Ираклију, Максим се оделио од Двора и храбро исповедао православну веру. Максима је у одбрани Православља подржао римски патријарх (папа) Мартин I. Царска власт их је обојицу ухапсила и прогласила издајницима и страним плаћеницима. Папа Мартин је одмах убијен, а Максима су окованог спровели у Цариград где га је дочекала маса људи подлеглих пропаганди власти који су Максима тукли улицама. Световна и црквена власт су га чак извели на суд и осудили као издајника и јеретика, те га прогнали изван царства.
Успешну сарадњу су имале Црква и држава, али не и благословену симфонију, када су убили Светог папу Мартина и прогнали Светог Максима Исповедника. Знали су то и представници власти када су нудили прогнаноме Максиму да обнове разговоре, видећи да народ све више увиђа на чијој је страни Божија правда. Максим је тада отворено поручио цару да „саборе не потврђује воља царева, већ православна вера побожних“. Тако је и Шести васељенски сабор потврдио православну веру Светог Максима и осудио зловерне цареве и патријархе који су се водили политикантским интересима елите, а не благостањем православног народа.
До данашњег дана, у стремљењу ка благословеној симфонији, дужност Патријарха остаје да подсећа владара да је слуга Господњи, да власт долази одозго, као дар служења ради добра оних испод њега. Црква и држава могу да остваре симфонију када на челу и једне и друге гране власти стоји аутентична личност. Патријарх, чија је служба да подсећа носиоце световне власти да служе онима којима управљају и Краљ, који мора свакој власти да буде политичка опозиција и идентитетска позиција.
Од Краља и од Патријарха тражи се да буду личности које уједињују. Ујединитељски карактер јавља се код смирених људи, који не вапе за славом и моћи, који не стреме оригиналности по сваку цену. Општа места су чак и пожељна у њиховом јавном дискурсу док год у приватном односу са Богом и са народом задржавају своју аутентичност. Краљ и Патријарх, као и сваки отац, треба да разапињу свој его на крсту како би васкрсавала слобода њихових сународника. Треба да инспиришу креативност код поданика и чувају њихову слободу од себе и других. Ако Краљ и Патријарх, господар и господин, не разапну своје жудње на крсту служења, тамо ће бити распета симфонија.
О Крстовдану 2025.
Немања С. Мрђеновић, презвитер