Поводом недавног позива Њ.К.В. Принца Наследника Филипа да надлежне институције заштите не само дигнитет него и опстанак Пионирског парка у Београду, огласили су се сви осим позваних.
Медијски лајавци, које данашњи издајнички режим зове новинарима, подигли су том приликом несношљив задах муља и друштвеног талога извлачећи из себе велике количине гадости, смрада, отрова и других погани које би упутили ка Краљевском Дому Карађорђевића. Биће да због превеликог узбуђења нису успели да добаце даље од међусобног запљувавања.
Неколико дана су националне телевизијске фреквенције са издељеним екранима таблоидских колегијума подсећале на некакву комбинацију Орвелове Животињске фарме и Булеове Планете мајмуна. Не толико због коњске главе. Коњи на Фарми су вредни али наивни и експлоатисани радници. Ови, пак, нису ни радници ни експлоатисани. Њихово узбуђење је више личило на сцену у којој би се на Фарми чудом нашла и група Шимпанзи којима Свиње већ неколико дана нису дале храну, па у једном налету масовне хистерије гладни мајмуни почињу да вриште, скачу, гађају се фекалијама и дрмусају кавезе. Узевши све у обзир, овај инцидент не би био вредан веће пажње, да се у њему не препознају и свињски прсти. На Фарми ипак Свиње ништа не препуштају случају и препознали су опасност.
Домаћин
Принц Филип, наиме, обратио се свом народу из своје куће, на свом језику. Тако оштар напад, у саму Aхилову тетиву режимске врхушке, тешко да може да изведе неко из опозиције, било оне праве било контролисане. Јер принц Филип станује у породичној кући коју је подигао његов прадеда, својим личним средствима.
Такав „безобразлук“, да неко у Београду живи на својој дедовини, не прашта ни једна власт од 1945. на овамо. Осим тога, чак је и Пионирски парк, тј. Дворска башта, дедовина принца Филипа, као и председнички двор и штошта другога што је одавно узурпирано. На пример, у углу Пионирског парка налази се Осматрачница српске војске са Солунског фронта са које је његов прадеда, Витешки краљ Александар, командовао ослобођењем Србије 1918. године. Ни то му се не прашта. Они би да он не буде ни домаћи тамо где је заправо домаћин.
Изгнаник
Српски Краљ, влада и армија прошли су Албанску голготу, повлачећи се пред бројчано надмоћнијим и опремљенијим непријатељима. У изгнанству су искористили своја познанства и међународне контакте да васкрсну српску војску и ослободе свој народ и државу. Када је 1941. исти непријатељ поново похрлио у Србију, није било друге опције него да се Краљ и влада, по угледу на друге европске државе, поново повуку на савезничку територију и оданде руководе ослобађењем земље.
Нажалост, Црвена армија је заменила једну окупацију Србије другом, а комунисти са разних чука, јашући на поповима, окупирали су куће српских домаћина, убијали остареле српске војводе и пуцали у фреске српских храмова. Српском Краљу забранили су повратак и одузели држављанство, његову децу осудили на вечно изгнанство. Њихова „вечност“ потрајала је пола века. Карађорђевићи су били међу првим Србима који су се вратили кући.
За тих пет деценија две генерације Карађорђевића рађале су се и расле далеко од своје Отаџбине, али је нису оставили. Своје дарове уложили су у очување Српске Цркве, опстанак српског народа и васкрс српске државе. У том процесу правили су и грешке, велике и мале, како на личном тако и на општем плану, али нису одустали од борбе. Те грешке ипак нису биле баш тако трагичне као што су Свиње причале животињама на Фарми. Господин Џоунс није био савршен, али није био ни близу пропаганде коју су Свиње шириле о њему и његовој породици. Чим се вратио и показао бригу за својим домаћинством, јавила се паника међу Свињама и Шимпанзама.
Повратник
Одавно излизани аргумент против Карађорђевића јесте да не говоре добро српски језик. Заиста, српски им није савршен. Додуше, Наполеон са Животињске фарме, врховна Свиња, код нас инкарнирана као Загорски Бравар, говорио је далеко горе, али то Свињама не смета. Њихов Наполеон чак и није (ако није) одрастао у дијаспори, нити у мешовитом браку. А језик је жива материја, мења се и прилагођава животу. Узевши, на пример, данашње Хрвате и Муслимане, видимо како се код њих српски јако лепо сачувао. Местимично се чува боље него у Србији, што је – како кажу наши млади – прави кринџ.
Нису само млади у проблему. Чак и најобразованији Срби данашњице, врх наше интелектуалне елите није у стању да чита српске књиге старије од двеста година. Да не говоримо о Савином и Немањином језику од пре осамсто година. Више Срба данас разуме клингонски него старосрпски. Магарац на Фарми би рекао да Свиње кују заверу да нам сакрију прошлост, огаде наслеђе и унаказе идентитет. Њихов климави аргумент да је Карађорђевићима језик несавршен и није примедба на језик, већ на одрођеност.
Наследник
Свиње би да кажу како је Српски Краљевски Дом одрођен од српског народа јер се Карађорђевићи не понашају као Свиње. Презирући српски народ, Свиње презиру учтивост и ученост. Њихов аргумент да нико ко је Србин не може бити господин, показује колико су се они одродили од народа Светог Саве и Цара Лазара. Они Лазара не би разумели ни у речима ни у делима, зато и мисле да „наши Мурату не могу ни скуте да носе“. Зато им је тешко да разумеју зашто се данас неко без личног интереса јавља у заштиту дигнитета српског народа, предања и вере. Свиње се брецају на Орлове, жуљају их речи наврдеде принца Филипа: „Него ти се чудити и није: свињски мислиш па свињски говориш.“
Свиње тврде да Принц Наследник нема шта да наследи, јер су њихови дидови 1943. у Јајцу гласали да се његовом деди забрани повратак на Дедиње. Узурпатори, прелетачи, плагијатори, лажљивци, превртљивци, потурице и отпадници, вечито оштећени ћаци генерације, желе да причају о легитимитету. Кукавице и дезертери би да причају о јунаштву. Шаторске сељачине и пролетерске гоље би да причају о господству и домаћинском поретку.
Међутим, заборављају да се достојанство не дели партијским декретима нити га одузима партизанска резолуција. Оно се сведочи животом, служењем и оданошћу корену из ког човек ниче. Зато се Наследник не мери тиме шта су туђи дидови изгласали у туђим кафанама историје, него тиме коме и чему служи данас. А данас се јасно види ко стоји у реду оних што чувају образ народа, а ко међу онима што би га продали за (политичке) помије. И ту, на тој линији раздвајања, пада сва њихова галама: не може се гроктањем надјачати глас предања, нити се каљугом може запрљати светлост достојанства.
Свиње се гоје, а Божић долази.
Поводом осамдесет година од незаконитог укидања монархије у Србији.
Немања С. Мрђеновић, презвитер