Управљање државом, устројеном по византијском типу, јесте својеврсна уметност која не одваја небеско од земаљског, нити човека од Бога. У таквом поретку, појединац није сам себи центар, већ је створење Божије, саздано са одређеном мисијом и даровима за служење заједници. Права и дужности у таквом друштву нису продукт људских теорија, већ израз вечне Божије правде и милости.
ОПШТА ПРАВА И ДУЖНОСТИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ДРЖАВИ
Право на заједништво и дужност служења
Човек у православној заједници има право на припадност народу Божијем, на учешће у животу заједнице и на благодат која долази из Литургије и Светих Тајни Цркве Христове. Ово право подразумева да ниједан човек не сме бити сам, јер је само у заједништву са другима могуће остварити потпуну људскост.
Међутим, право на заједништво неминовно захтева дужност служења. Као што Свети Оци уче, „ко не служи, не може да влада“, тако и сваки члан заједнице има дужност да својим делима и љубављу гради ту заједницу. Љубав се не мери речима, већ делима: неговањем старих, васпитавањем деце у вери, помагањем сиромашнима и болеснима.
Право на слободу и дужност одговорности
Слобода у православном смислу није могућност да се чини шта год се жели, већ слобода да се живи у складу са заповестима Христовим. У византијском друштву појединац има право да изабере врлински живот, да следи пут спасења и да избегне мреже греха. Та слобода није само дато стање, већ се осваја кроз подвиг – борбу са страстима, молитву и учешће у Светим Тајнама.
Истовремено, та слобода носи са собом дужност одговорности. Слобода појединца мора бити у складу са добробити заједнице. Ко злоупотребљава своју слободу ради сопствених жеља, нарушава мир и хармонију заједнице. У том духу, дужност појединца је да чува свој живот од греха, да буде пример врлине и да својом слободом служи Богу и ближњима.
Право на правду и дужност праштања
У православном друштву правду не одређују само закони људски, већ је она одраз вечног закона Божијег. Сваки појединац има право да тражи правду, али у исто време и дужност да прихвати вољу Божију. У таквој држави, правда није средство за освету, већ за изравнање неправде и обнављање љубави међу људима.
Истинска правда увек иде руку под руку са праштањем. Онај ко не уме да опрости другоме, не може ни да се нада Божијем праштању. Зато је дужност сваког хришћанина да, тражећи правду, увек остави места за милост, јер правду без љубави закон Божији не познаје.
Право на заштиту и дужност жртвовања
Држава византијског типа штити своје грађане не само од телесних непријатеља, већ и од духовних опасности. У православном друштву појединац има право да буде заштићен од неправде, страха и беде, али и право на духовну заштиту кроз учење Цркве, кроз молитву и пастирску бригу.
Са овим правом долази и дужност жртвовања. Свако ко жели да буде заштићен мора бити спреман да заштити друге. То значи да је појединац позван да брани своју породицу, народ и веру, не само оружјем, већ и својом молитвом, својим трудом и спремношћу да се одрекне својих личних интереса ради добра заједнице.
Право на духовни раст и дужност послушности
У православном друштву појединац има право на духовни раст и напредак. То право подразумева да му буду доступна учења Цркве и учествовање у светотајинском животу Цркве, укратко: све што је потребно за спасење душе. Међутим, духовни раст није могућ без послушности.
Послушност није ропство, већ слобода која долази из поверења у вољу Божију. Послушан човек је онај који следи глас Цркве, који прима савете духовника и који у смирењу прихвата да су његове слабости прилика за Божије деловање.
Грађанска права у православној држави
Грађанска права у православној држави би се темељила на вери у то да је сваки човек створен по лику Божијем и да је, као такав, носилац неприкосновеног достојанства. У таквој држави, права појединца не би била заснована искључиво на земаљским интересима, већ би почивала на начелима која израстају из закона Божијег, Светог Писма и Светог Предања.
Право на живот и достојанство
Основно право у православној држави јесте право на живот, не као пуки биолошки опстанак, већ као живот достојан човека створеног по лику Божијем. Ово право подразумева да је сваки живот неприкосновен од зачећа до природне смрти.
Дужност државе је да чува живот својих грађана, али и да осигура да свако живи достојанствено – у складу са духовним и моралним вредностима. Грађанин има право на основне услове за живот, али и дужност да свој живот посвети добру, не само свом личном, већ и заједничком.
Право на породицу
Породица је основна ћелија православне државе. Грађани имају право да ступају у брак и подижу потомство у складу са Божијим заповестима. Православна држава негује и подржава породицу као место љубави, заједништва и васпитања у вери православној.
Ово право прати и дужност. Родитељи су дужни да васпитавају децу у духу хришћанских врлина, док су деца позвана на послушност и поштовање према својим родитељима. Држава овде не делује само као заштитник, већ и као подршка, стварајући услове за здрав и сигуран породични живот.
Право на слободу вероисповести
У православној држави, вера није само приватна ствар, већ темељ живота и заједнице. Грађани имају право да исповедају своју веру, учествују у богослужењима и живе у складу са учењем Цркве.
Ово право није апсолутна слобода, већ слобода унутар граница Божијег закона. Слобода вероисповести подразумева и дужност поштовања Цркве, њених учења и установа. Сваки појединац је позван да својим животом сведочи истину Христову и да ту слободу користи за духовни напредак, а не за ширење саблазни.
Право на правду
Православна држава препознаје правду као одраз Божијег закона. Грађани имају право на правично суђење, на заштиту од неправде и на једнакост пред законом. Но, та једнакост није апстрактни концепт, већ се темељи на разумевању да сваки човек има своје дарове и дужности у заједници.
Судови у православној држави не доносе само земаљску правду, већ настоје да осигурају мир и помирење међу људима. Онај ко тражи правду мора бити спреман да прихвати и дужност праштања, јер без праштања нема истинске правде.
Право на рад
Сваки човек има право да ради, да кроз труд остварује своје потребе и доприноси заједници. Рад није само економска активност, већ и духовна дужност, јер је Бог благословио рад још у Едему, рекавши Адаму да „обрађује и чува врт“.
Православна држава осигурава услове за достојанствен рад, али и очекује од грађана да свој труд не улажу само у материјалну корист, већ и у духовну изградњу заједнице. Рад мора бити прожет врлинама поштења, марљивости и љубави према ближњима.
Право на заштиту и дужност доприноса
Грађани имају право на заштиту од сваке опасности – физичке, економске или духовне. Држава има дужност да обезбеди мир, сигурност и благостање сваког грађанина. Али је сваки грађанин позван да допринесе овој заштити, и то кроз војну службу, плаћање пореза, молитву за државу и њене вође, или другим речима, кроз активно учешће у изградњи здраве и стабилне заједнице. Заштита није једносмерна улица; она је заједнички подвиг.
Право на образовање
Образовање у православној држави не подразумева само стицање знања, већ и васпитање у врлини. Грађани имају право да се образују, али то образовање мора бити усмерено ка духовном, моралном и професионалном узрастању.
Држава обезбеђује да се образовање темељи на истини Христовој, а грађани имају дужност да то образовање прихвате са смирењем и захвалношћу, користећи га за добро заједнице, а не искључиво за личну корист и уздизање у гордости.
Закључак
Православно друштво византијског типа није утемељено на индивидуализму, већ на саборности, где су права и дужности нераскидиво повезани. Појединац је позван да у исто време буде слободан и одговоран, заштићен и пожртвован, праведан и милостив, да служи заједници и узраста у вери и врлини.
Грађанска права у православној држави нису одвојена од дужности, јер права нису средство задовољавања индивидуалних прохтева, већ средство служења Богу и ближњима. Такав поредак осигурава хармонију између појединца и заједнице, између земаљског и небеског.
Грађани православне државе позвани су да своја права користе на славу Божију, а своје дужности испуњавају са вером и љубављу, јер само у таквом животу могуће је наћи истинску слободу, правду и мир – не само у овом свету, већ и у вечности.
Овакав поредак није људски изум, већ одраз Божанског промисла, где свака душа има своје место у телу Цркве којем је глава Христос. Само у таквом друштву човек може истински да пронађе себе, да живи у складу са својом природом и Божијим назначењем и да се својим привременим животом на земљи приближи вечном Царству Божијем. Јер „ниједан човек није острво“, већ је свако део Божијег „мозаика“, који је леп и савршен када су сви делови у складу.
Зоран Ј. Минић