Миропомазање хришћанских владара често се наводи као кључна одлика православног монархизма у погледу потврде валидности власти, нарочито у оквиру критика легитимности власти краља Александра I и краља Петра II Карађорђевића. Таква критика је, показаћемо на овом месту, једнако неутемељена колико и избор ове двојице србских краљева на челу Југославије да се не крунишу и миропомажу. Дакле, и јесте и није. Нису били нелегитимни, али су и дебело погрешили. Уосталом, кад још црно-бели поглед није био погрешан?
Првенствено треба имати у виду да краљевско, тј. царско миропомазање није исто што и света тајна миропомазања којом се прима печат дара Духа светога по крштењу. Поврх тога, краљевско миропомазање није било део византијског, односно ромејског предања на које се наслања србска државотворна традиција. Ниједан византијски император, па ни руски цар, до XIII века није био миропомазан. То, наравно, не значи да краљевско миропомазање није део (сада) древног православног монархијског предања, а још мање да није део Светосавске монархистичке традиције.
Зачеци миропомазања царева и краљева описани су још у Старом Завету. О томе нашироко пише блаженопочивши епископ жички Сава Дечанац у капиталном делу Владалац и народ, где описује како су у старини владари скоро увек бирани од Господа и објављени народу преко Његових пророка. Када се обнародује Божија воља, онда се организује народни Сабор, литургијске природе, на коме се изабрани најпре крунише, затим огрће багреницом (порфирним огртачем), потом му се у руку даје жезал власти и на крају долази до миропомазања. Миропомазање је вршио првосвештеник, чинећи миром круг на царевом челу. Потом је цар примао у руке Књигу закона, као символични „уставни оквир“ којим ће да (се) влада. Врхунац церемоније било је жртвоприношење. Истраживачи су приметили да се ни у старини нису сви владари миропомазивали, већ се то најчешће чинило када се успостављала нова династија.
Обичаји на Истоку
Византијски цареви у почетку ниси следили библијску парадигму, већ су наследили обичај крунисања из Старог Рима где династичко наслеђивање трона није било баш најнедодирљивији обичај. Римски цареви су најчешће бирани из редова војске и то „акламацијом“, односно након упражњења престола њихове трупе би их „извикале“ за цара, па ако има више претендената у исто време, један би морао својим војно-политичким способностима да се наметне другима. Тако је и Свети равноапостолни цар Константин дошао на римски престо. Све до VI века и изградње Свете Софије у Цариграду, већина царева и у Новом Риму као и у старом „извикана“ је на чувеном престоничком хиподрому. Први ромејски цар који је крунисан у храму био је Свети цар Маркијан, кога је 450. године крунисао Свети Анатолије, први патријарх цариградски. Од тог доба цареве крунишу искључиво патријарси. Од средине VI века, или чак почетка VII века, церемонија се сели у храм и добија свој мање-више стандардизовани облик који још увек не укључује и миропомазање, већ је фокус на заклетви и полагању круне (венца) на главу кроз литургијске радње и молитве.
Цар би долазио у Свету Софију после Јутрења са исписаним Вјерују, што је био и символични програм његове службе власти, заклињао би се на слушање канона и васељенских сабора, лојалност Цркви… Затим би цар изашао испред храма, где су га символично подизали на штит (имитирајући древне ратничке обичаје римских легија) који би у храм уносили скупа патријарх, царски службеници и племићи, символично поручујући да власт цара почива на плећима јавних институција. У цркви би примао царске регалије, улазио кроз Царске двери у олтар и окадио часну трпезу, а затим би се принела бескрвна жртва – Евхаристија. До краја првог миленијума Хришћанства у Византији није било миропомазања.
За то време миропомазање хришћанских владара врши се на неким другим местима. Најстарија традиција за коју знамо је она из древне Етиопије, где су се владари из чувене Соломонске династије, по угледу на старозаветни Израиљ, помазивали на царство. Соломонска династија, како јој и име говори, по предању везује своје порекло за Цара Соломона и Краљицу од Сабе. Последњи цар ове династије био је Хајле Селасије, спасилац дворске капеле Карађорђевића у Београду, коју су безбожни комунисти оскрнавили, опљачкали и претворили у магацин, а на његов захтев, приликом посете Југославији 1954, морали су да је обнове.
Обичаји на Западу
Прво краљевско миропомазање у Европи за које знамо било је миропомазање франачког краља Хлодовиха, којег је крстио и миропомазао Свети Ремигије у древној француској престоници – Ремсу. Тачна година Хлодовиховог крштења је питање спорења међу историчарима. Традиционално се узима да се то догодило 496. године, док се у неким изворима помиње 506, па и 508. година. Међутим, с обзиром на значај миропомазања код првог франачког краља, могућа је и сасвим друга опција.
Наиме, Хлодових је првобитно био паганин, а када је примио Хришћанство, спекулише се да га је крстио један од аријанских епископа који су дуго опстајали међу Германима, где су чак били и већина у неким периодима. По предању, њега је крстио Свети Ремигије који је био православни епископ и том приликом десило се велико чудо. Када је Хлодових требало по крштењу да прими свету тајну миропомазања, миро није било спремно, у том моменту бела голубица са неба је донела ампулу са светим миром којим је краљ миропомазан. Та ампула и миро чували су се у Ремсу вековима, тако да су се сви француски краљеви и цареви тамо крунисали и миропомазали.
Међутим, уз мало пажљивије читање, можемо наслутити и други верзију догађаја која подсећа на случај Стевана Немање I, чему ћемо се ниже опет вратити. Историчари се без изузетка слажу да је велики утицај на Хлодовиха, нарочито у погледу вере, имала његова супруга Света краљица Клотилда. По предању, под њеним утицајем су Хлодових и цело његово краљевство примили Хришћанство и крстили се 496. године. Међутим, пошто се у хроникама појављују и друге године, сасвим је могуће да је Хлодових био раније крштен од аријанаца, а де се под утицајем Клотилде, која је била романског порекла и одана никејском Православљу, касније присајединио Цркви. У том случају Свети Ремигије би га, према седмом канону Другог васељенског сабора (381), примио у Православље без новог крштења, већ само „помазавши светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши и говорећи: Печат дара Духа Светога“. Тако значајан чин као што је опредељење краља са целим народом за православну веру и оданост Цркви, сигурно би оставила дубоки траг у колективном сећању и сасвим извесно од чина присаједињења Цркви кроз миропомазање прерасла у заветни догађај раван косовском код Срба.
Миропомазање краљева помиње се и у Шпанији, у VII веку. Ваља напоменути да су Шпанијом у то време владали Визиготи, који су такође били аријанци и сукобљавали су се са Франачком краљевином од времена Хлодовиха који их је и потиснуо из Француске у Шпанију. Тамo je Рекаред I у VI веку прешао из аријанске јереси у Православље, тако да нам се све јасније оцртава порекло хришћанског миропомазања владара у Европи. Оно се углавном појављује као свештена потврда Цркве да је Владалац заиста на престолу по милости Божијој и да је његова власт легитимна.
Сведочанства о краљевским миропомазањима на Британском острву, пре свега у англосаксонским краљевствима Кенту, Нортамбрији, Мерсији, Весексу, Есексу и Англији помињу се од VI века. Овде посебно треба узети у обзир да је римско Хришћанство у Британији пропало са пропашћу западног Рима. До велике обнове Православља долази тек са Августином Кентерберијским. Свети Августин дошао је у Британију на позив краљице Берте (касније Свете Алдерберге), франачке принцезе и праунуке Хлодовиха I и Свете Клотилде. Берта је пристала да се уда за краља Етелберта од Кента под условом да овај из паганизма пређе у Хришћанство. Краљ Етелберт, просветитељ Енглеске, кога је крстио и миропомазао Свети Августин Кентерберијски, и сам је постао светитељ. Британија је у следећих неколико векова била поприште сукоба ситних англосаксонских државица, али и мешања са Викинзима који су били пагани, тако да је печат Цркве на валидност краљевске власти све више добијао на значају, особито при успостављању нових династија.
Миропомазање је временом у Европи постало потврда Цркве и печат личног односа између Краља као суверена, првог слуге Божијег и Господа Бога као извора суверенитета. Одјек тог личног односа могли смо видети и 6. маја 2023. године у чину крунисања и миропомазања краља Чарлса III. За његову интронизацију миро је спремио Његова Светост Теофил III, патријарх јерусалимски, у цркви Гроба Господњег. За миро су кориштене маслине са Маслинске горе, која је по предању била породично власништво Пресвете Богородице. Данас је ту манастир у коме је сахрањена бака краља Чарлса, принцеза Алиса, која је 1928. прешла у Православље, касније се замонашила и упокојила као игуманија Јелисавета.
Када је у току крунисања краља Чарлса дошао тренутак миропомазања, он је скинуо са себе императорске регалије и заклоњен параванима примио миропомазање као „лични чин“, да би се по миропомазању паравани уклонили и настављена је јавна церемонија. Тај тренутак интимности између Бога и Краља је моменат када се човек предаје Христовом домостроју, одриче се себе и узима крст служења. Истовремено је то и видљиви печат који Црква, као тело Христово на земљи и богочовечански организам, поставља на слугу Божијега уместо паганске акламације која би по принципу vox populi vox dei дала краљу легитимитет.
Царско миропомазање се у византијским наративима спорадично помиње од X века, али не у експлицитном облику, тј. не може се баш тврдити да су владари миропомазани зато што се помињу као помазаници. Од Бога благословени владар се често у хришћанској терминологији назива и помазаником Божијим јер врши службе старозаветних помазаника, тј. свештеника и царева. Да се није радило о конкретном чину миропомазања видимо и из примера крунисања великог кијевског кнеза Владимира II Мономаха. Предање каже да је њему његов деда, византијски цар Констанин IX Мономах 1114. године послао Мономахову шапку (тј. руску царску круну којом су и каснији цареви крунисани), напрсни крст од арапског злата, пехар римског цара Августа, царски жезал и багреницу. Никакво уље нити миро се не помиње, што би било врло необично да је миропомазање имало значај какав касније добија. Иако савремени историчари сумњају да је дарове заиста послао византијски цар, не сумњају да предање потиче из времена Великог кнеза Владимира II, што нам јасно говори да у то време ни у Русији још нема свести о потреби за миропомазањем као потврдом самодржавне власти.
Миропомазање православних владара
Конкретно царско миропомазање је у Нови Рим (или Византију) стигло са, по злу чувеним, крсташима из Четвртог крсташког похода, који су 1204. освојили и оскрнавили Цариград. Неких месец дана након њиховог дивљачког похода, док је Света Софија још била видно израњавана и оскранвљена, фландријски племић Балдуин I је по франачким обичајима крунисан и миропомазан за латинског цара. Неколико година касније у Никеји, где се изместила византијска администрација, патријарх Михајло IV је крунисао и миропомазао цара Теодора I, родоначалника нове династије Ласкариса. Управо у време власти цара Теодора Ласкариса Српска православна црква је добила аутокефалију, а њен први архиепископ Сава I Немањић крунисао је и миропомазао свог брата Стефана Немању II, званог Првовенчани, за србског краља.
Владика Сава Дечанац наводи да је епископ Леонтије по свој прилици и Немању I крунисао за краља када га је миропомазањем, као раније Ремигије Хлодовиха, превео из латинске јереси у Православље. Дечанац наводи признање краљевског статуса Немањи и од немачког цара Фридриха Барбаросе као индикацију да је његов повратак Цркви кроз миропомазање био уједно и „венчање на краљевство“, барем се то тако разумевало на Западу.
Подобно томе, владика Јован Пурић разна тумачења наводно двоструког крунисања Немање II, најпре од папе Хонорија III, а затим и од Светог Саве, сублимира у још један пример икономијског исправљања канонских аномалија. Наиме, ако узмемо за чињенично стање да је падом Цариграда, абдикацијом Немање I и грађанским ратом између Вукана и Немање II, Балкан захваћен политичким хаосом који је ишао на руку римокатоличкој експанзији, није необично што је папа у том моменту послао круну србском краљу. Римски папа је у том моменту најмоћнија геополитичка фигура Европе и овим чином он би потврдио своју надмоћ над малим источним државама. За папу је тада питање практично целе хришћанске Васељене, а камоли Балкана који му је до пре пар векова и канонски припадао у јурисдикцију, трајно решено.
Са друге стране, знајући дипломатске способности првог србског архиепископа Саве и његове добре односе и са Истоком и са Западом, заиста би било мало необично да он у моменту највеће латинске доминације на Балкану и целој Европи тако грубо увреди папу и својом круном поново крунише Немању II, кога је већ 1217. крунисао папски легат, круном из Рима. Пре ће бити да је владика Јован у праву када тумачи да је Свети Сава на сабору у Жичи 1221, по угледу на европске монархије, а од скора и Византију, миропомазао раније крунисаног краља и тиме потврдио не само политички суверенитет србске државе већ и духовни суверенитет Српске православне цркве као једине духовне Мајке србског народа.
Као што се повратници из јереси у Цркву примају миропомазањем, јер им се форма крштења признаје али не и суштина, тако је и Свети Сава могао духовним и дипломатским потезом да не нарушава „међународно“ признање Краљевства и остави папску круну, само томе да дода и печат православне вере кроз једино признато миропомазање. Папина круна је питање политике где се пројављује Савина дипломатија, а миропомазање је питање духовности где се открива његова архипастирска брига за свој народ. Као што су византијски патријарси почели помазивати цареве у Никеји, у инат Латинима, да се види како се не признаје папина силом наметнута власт, тако је чинио и први србски архиепископ у Жичи.
У србским требницима из XIII века налазимо (са грчког преведене) обреде крунисања који не помињу одвојено миропомазање. Извесно је, ипак, да се миропомазање тада већ подразумевало као саставни део крунисања. Дечанац напомиње да су се Немањићи прво крунисали, затим причешћивали и на крају миропомазивали, што нема много литургијског смисла. У опису крунисања Немање II, он наводи да је Краљ прво миропомазан а затим крунисан, али то можемо приписати и његовој жељи да докаже како Првовенчани није крунисан папском круном него круном Светог Саве. То је евидентно и из описа крунисања Радослава, Владислава, Милутина, Стефана Дечанског и других, где се миропомазање наводи непосредно после крунисања, али пре причешћа, као што и приличи. Код крунисања србских краљева у Жичи више се наглашава обичај пробијања нових врата на која излази новокрунисани краљ, која се за њим наново зазидају како би се нагласила његова промена и неповратност старог живота.
Цар Душан је као дете крунисан за младог краља, 6. јануара 1321. у Пећи. Крунисао га је његов отац Стефан, који на истој Литургији крунисан за србског краља, па је онда он сходно византијским обичајима својом круном крунисао младог краљевића. Та је круна сачувана до данас и налази се на Цетињу. Душан је краљевском круном крунисан 8. септембра 1336. у Сврчину (Метохија), а за цара Срба, Грка, Бугара и приморских земаља, 8. априла 1346. у Скопљу. По грчким обичајима крунисали су га србски и бугарски патријарси са охридским архиепископом. Пошто је све чињено по византијском предању, а охридски архиепископ је већ стотину година раније, упркос протестима из Никеје, крунисао и миропомазивао епирске цареве у Солуну, логично је да је и код Душана миропомазање било саставни део крунисања, иако му се не даје никакав посебно наглашен значај.
Руски цареви почели су се миропомазивати тек од Ивана Великог у XV веку. Овде имамо и потпун церемонијал сачуван где се јасно види да је крунисање вршено подобно архијерејској хиротонији. Почиње се исповедањем вере пре саме Литургије, крунисање и предавање инсигнија након читања Апостола и Јевнађеља, након Канона евхаристије пред Царским дверима врши се миропомазање са неприпадајућом формулом „Печат дара Духа Светога“. Затим цар улази у олтар и причешћује се по поретку по коме и свештенослужитељи, док се царица причешћује на амвону, испред Царских двери.
Код Руса је царско миропомазање сматрано Светом Тајном, што се види и из обичаја да се миропомазани цареви нису могли пресвући по осам дана после чина, нити руке прати. Након пресвлачења, одећа се прала уз молитву а вода у којој је опрана бацана је у ужарену пећ. Интересантан је податак из XVII века када је међу руско племство наишла мода да се брију по угледу на западњаке, Црква је увела новину приликом миропомазања цара Алексија када су му миропомазани брада и бркови, како се ни цар ни племићи више не би бријали.
Миро или уље
Овде је занимљиво дотаћи се и саме материје коришћене за миропомазање. Руси од самог почетка за миропомазивање користе свето миро које се користи и на крштењу. Оно се по саставу разликује од просто освештаног маслиновог уља. У прво време хришћани су помазивани само уљем, а касније се састав али и значај права на припремања мира мењао. Тако се дошло до ситуације у којој право на мироварење, самостално спремање светог мира, постаје одлика аутокефалности или независности једне Цркве.
Када је архиепископ охридски Димитрије Хоматиан 1227. године у Солуну крунисао епирског краља Теодора Дуку за византијског цара, цариградски патријарх Герман II укорио га је за то имплицирајући му недостатак духовног и политичког суверенитета. Герман каже: „Ваше царско помазивање није било јелејем радости већ неприкладним плодовима дивље маслине. Када сте купили пресвето миро (које се, као што се зна, спрема у Патријаршији), пошто знамо да вам је претходне залихе појело време?“ У одговору који се темељи на аргументу „према потребама времена“, Димитрије каже: „Међутим, позвани на царство обично се не помазује светим миром, већ освештаним уљем. Нама миро није ни требало.“ Иако Хоматиан тврди да је имао оно што је било потребније Теодору Дуку, тј. печат Цркве као потврду да је владалац који је на престо дошао вољом народа, ту заиста и по милости Божијој, видимо да то није сасвим тачно. Питање мироварења, а затим и миропомазања добило је политичку димензију потврде независности и самодржавља.
Миропомазање у модерној Србији
По ослобођењу од Турака први србски кнежеви нису се ни крунисали ни миропомазивали. Све до кнеза, а касније краља Милана Обреновића, србски владари потврђивани су хатишерифима и повељама, без сакралних чинова. Милан је изданак побочне линије Обреновића. Рано је остао без оца, па га је усвојио кнез Михаило који није имао деце. Припремајући га за свог наследника, Михаило га је 1863. послао у Француску на школовање код професора Франсоа Хуета, истакнутог републиканца, социјалисте и атеисте. Милан је имао четрнаест година када је кнез Михаило убијен у Кошутњаку 29. маја 1868. Већ 12. јуна војска је Милана „извикала“ за кнеза, он је 23. јуна стигао у Београд, а 2. јула 1868. Скупштина Кнежевине Србије озваничила је његово наслеђивање престола и установила му намесништво до пунолетства.
Већ 5. јула 1868. кнеза Милана, тада четрнаестогодишњег дечака, довели су представници војске и цивилних власти, на челу са три намесника, у београдску Саборну цркву за чин миропомазања. Миропомазање је извршио митрополит београдски Михаило. Церемонија је у потпуном нескладу са духом Православља свршена ван Литургије, сама за себе, као некаква врста проширене доксологије.
Колико је овај чин секуларизован у XIX веку, види се по степену озбиљности који је примењен при читањима младог кнеза. Пошто је био малолетан, није му дозвољено да прочита већ припремљену заклетву, али му је дато да чита Символ вере, иако се знало да је васпитан у секуларном духу и у том тренутку био осведочени атеиста. Након прочитаних молитви, кнез је миропомазан пред Царским дверима. За разлику од Немањића, Милан је по руском обичају помазан светим миром и формулом „Печат дара Духа Светога“, док је један од присутних архијереја одмах памуком брисао миро са коже.
Кнез Милан је током младости показивао изразито занимање за религију, али је истовремено инсистирао на својој европској просвећености и атеизму. Годинама је барем једном недељно, са неколико виђенијих интелектуалаца, водио разговоре и дебате на религијске теме, али се није упуштао дубље у духовност. У својој тридесетпетој години живота, након што је абдицирао, посетио је Гроб Господњи у Јерусалиму, где се у сузама исповедио и причестио, пригрлио православну веру и на себе ставио златни крст који до смрти није скидао. Краљевску круну, иако је био први србски краљ после Немањића, никада није ставио на главу.
Наиме, након што је Србија проглашена за Краљевину 6. марта 1882. године тражила се погодна прилика да се обави и крунисање краља Милана. Краљ је неуспешно преговарао са аустроугарским царем да му се врати, или барем позајми, круна Светог краља Милутина (која вероватно није припадала Милутину већ неком од каснијих Немањића, а која се до данас чува у Бечу). Осим тога, унутрашње политичке прилике и бродоломи у личном и емотивном животу потиснули су крунисање у други план. Већ ближећи се абдикацији, како се ближио петстоти Видовдан од Косова и како је религијско осећање у њему сазревало, краљ Милан је све чешће говорио о Жичи и њезином значају за србску монархију. Није дочекао тај Видовдан у Србији, абдицирао је 6. марта 1889. и на престо је дошао његов дванаестогодишњи син Александар.
Краљ Александар, опет као дете и опет у пратњи трочланог намесништва, миропомазан је у Жичи 3. јула 1889. године. На Видовдан, 28. јуна 1889, краљ је био на Литургији у Крушевцу, затим је четири дана уз велику помпу и масовна славља путовао до Краљева и манастира Жича. Краљ је у Жичи миропомазан у току Литургије и примио је причешће на Царским дверима. Након тога путовао је до Студенице на поклоњење моштима Немање I и Немање II, а затим се вратио у Београд. Целокупна светковина миропомазања новог србског краља трајала је седам дана. Краљ Александар је пунолетство стекао државним ударом, за којим су се наставиле друге бројне афере које су константно одлагале његово крунисање. Криза је врхунац достигла његовом женидбом са краљицом Драгом, што је био и повод зверског краљеубиства у Мајском преврату, 29. маја 1903. године.
Убиством краља Александра и краљице Драге, који нису имали деце, угасила се династија Обреновића. На србски престо вратила се династија Карађорђевића. Унук Великог Вожда, Петар I Карађорђевић, као већ прослављени ратник, ожењен принцезом треће србске народне династије Петровића из Црне Горе, први је и последњи крунисани и миропомазани нововековни србски краљ.
Његово Величанство Краљ Петар крунисан је у београдској Саборној цркви 21. септембра 1904. године. За његово крунисање израђена је нова круна, символично од бакра са једног од Карађорђевих топова. Чин крунисања обављен је литургијски и дословно према протоколу за крунисање руских царева, само са измењеним титулама. Краљ се причестио на Царским дверима, а обред миропомазања издвојен је и обављен у манастиру Жичи 6. октобра 1904, опет литургијски, светим миром и формулом „Печат дара Духа Светога“. Пре доласла у Жичу, краљ је посетио Студеницу и целивао мошти својих светих претходника Немање I и Немање II.
Недуго затим и друга србска држава, Црна Гора, прогласила се за Краљевину, а књаз Никола постао је краљ. Иако је било спекулација да је крунисан круном Светог краља Стефана Дечанског, која се чува на Цетињу, испоставиће се да ова држава „теократске традиције“ није имала много литургијског слуха. Црногорски владари су раније традиционално били владике који су одлазили на рукоположење у Русију. Чин рукоположења уједно је значио и преузимање световне власти. Заправо, важно је сетити се да је само миропомазање новокрштених хришћана замена за апостолско рукополагање. Наиме, апостолско полагање руку (које се задржало у рукоположењу свештенства) на новокрштене имало је за циљ да се легитимно поставе у службу Царског свештенства и за исту оснаже силом и даровима Духа Светога. Рукополагање је крајем I века замењено најпре помазивањем освештаним уљем, а касније је уље прешло у свето миро.
Књаз Данило I, претходник краља Николе, био је први од Петровића који је владао нерукоположен. Он, међутим, никада није ни миропомазан нити крунисан него је у Русији добио само писмену потврду да га признају за наследног Кнеза Црне Горе. Пошто је и сам био западног духа и безбожан, на миропомазање није гледао са посебним пијететом а на круну није имао ни права. Тако је руска потврда остала довољна за легитимитет постављења, док му духовно оснажење за службу, сматрао је, није ни требало. Страдао је од руке часнољубивог Тодора Кадића у Котору, 13. августа 1860.
На сахрани Данила I, његова удовица Даринка је након опела скинула капу са покојника и ставила је на главу његовом братанцу Николи и целивала му руку, тиме га прогласивши за наследника престола. Када је на педесету годишњицу власти књаза Николе, 28. августа 1910, Црна Гора прогласила Краљевином, то је био првенствено секуларни чин. Наиме, иако је био празник Успења Пресвете Богородице и служена је Литургија, на њој није обављено ни крунисање ни миропомазање, него је после Литургије одржана Скупштина која је изгласала закон о проглашењу Краљевине Црне Горе који је Књаз одмах потписао и тако постао Краљ. Политичке прилике, пре свега међународне, диктирале су понашање малих држава па је тако и краљ Никола, избегавајући да се замери било коме, чекајући повољнији моменат, попут Обреновића, прескочио крунисање али и миропомазање.
Србски краљеви на југословенском престолу
После Првог светског рата и уједињења Јужних Словена на престолу остаје само династија Карађорђевића, али овога пута у вишеконфесионалној, па и вишерелигиозној и, наравно, вишенародној држави. Није то више била само србска Краљевина, већ првенствено југословенска политичка заједница у коју нису сви ушли са истим намерама. Србски народ је ондашњу Југославију видео као кулминацију словенофилства које је зачето у Трећем Риму – Москви. Била је то прва држава која је окупила све србске крајеве и објединила србски народ. На крилима победе србске армије, уз велике жртве србског народа, са србском династијом и престоницом, природно је Србима донела доминантан положај. Хрвати, Муслимани и македонски Бугараши у Југославију су ушли или као поражени или као поробљена раја коју су други ослободили, док је један део Црногораца био огорчен због односа према србској династији Петровића. Срби, дакле, у том моменту виде Југославију као циљ, а несрби као средство. Краљ Александар је покушавао да изгради нови југословенски национални идентитет и буде поштен према свима, на уштрб свог већинског народа.
Његово крунисање и миропомазање у једној Цркви нарушило би имиџ ујединитеља Јужних Словена и угрозило идеју интегралне Југославије. Тако се краљ уплашио крунисања и угађајући својим земаљским непријатељима занемарио свог небеског Савезника. Тим пре треба честитати краљу Чарлсу који је данас формално владар педесетак држава Комонвелта, са свим могућим религијама, расама и нацијама, са израженом „воук“ културом, а ипак се крунисао и миропомазао у Англиканској цркви, уљем које је благословио поглавар Православне патријаршије јерусалимске, без страха за репутацију.
Краљ Александар имао је и један алтернативни мотив за чекање боље прилике. После пропасти Русије и мученичког страдања Романових 1918, краљ Александар, који је спадао у ред најутицајнијих светских владара свог времена, надао се преузимању значаја и улоге славјанског Цара. Владао је државом већом од Душанове, чедом словенофилског покрета у којој је уједњено неколико словенских племена, ослободио је Скопље и осветио Косово, тријумфално водио народ и војску кроз Велики рат, показао се највећим заштитником руских избеглица, укључујући и Руску Заграничну Православну Цркву која је основана у његовој краљевини, обновио је србску Патријаршију… Рационално гледано, краљ је заиста имао разлога да чека погодну прилику за миропомазање и крунисање које би било достојно његове историјске улоге. А ближила се и шестота годишњица Душановог зацарења и верује се да је план био да се 1946. у Скопљу крунише нови србски (формално југословенски) Цар.
Нажалост, није дочекао тај моменат због познате трагедије. Његов најстарији син Петар преузео је престо као малолетан и у његово у време владало је намесништво, све до пуча 27. марта 1941. када је краљ проглашен пунолетним. Он је том приликом, у практично приватној и надасве секуларној церемонији, пред Патријархом положио заклетву, али никада није нити крунисан нити миропомазан. Аргумент да је краљ Петар имао вољу да се крунише и миропомаже али је чекао повољнију прилику није утемељен, што је показао венчањем не само у време окупације (1944) већ и у време Великог и Часног поста. Он је свакако био легитимни краљ, ништа мање легитиман од раних ромејских царева или модерних србских краљева, али ипак без значајне потврде духовне легитимности власти која је оставила своју мрљу у историји.
Из свега наведеног можемо закључити да је краљевско миропомазање заиста древни хришћански обичај који се, истини за вољу, мењао кроз време. Иако потиче из западне Европе, код нас је од најранијих времена србског Краљевства прихваћен и развијен као део нашег светосавског предања. Такође закључујемо да царско или краљевско помазање није исто што и Света Тајна која се прима по крштењу и која се не може понављати, али јесте елемент мистичне небеске потврде владаоца као истинског слуге Божијег у народу. Изостанак крунисања и миропомазања нимало не умањују легитимност власти краља Александра I и краља Петра II Карађорђевића, али указују на духовну зависност владара земље од Бога као извора суверенитета. Ништа не би сметало крунисаном и миропомазаном Краљу да се опет крунише и миропомаже и за Царску службу, ако печат царског миропомазања схвати на прави начин.
О 143. годишњици проглашења Краљевине Србије
(6. март 1882 – 6. март 2025.)
Немања С. Мрђеновић, презвитер