Крајем XIX века, у нешто мање од годину дана разлике, потпуно независно једна од друге, светло дана угледале су две књиге које ће обележити једну велику епоху. По форми сличне али суштински дубоко различите, као и све што их повезује, једна се појавила у Америци а друга на Балкану. Обе су настале раније него што су откривене а свету су их подариле најугледније институције дотичних култура. Повезују се са именима локалних владара, осветљавају природу њихове власти и разоткривају изворе суверенитета.
Сличности и разлике између ових књига заслужују пажњу оних који размишљају о социјалном прогресу и смислу друштвеног ангажовања, јер су оне као две сорте исте биљке. Пред нама је задатак култивације тог семена. Које год зрно да одаберемо за садњу, као и ови владари по којима су књиге назване, нећемо доживети да се одмарамо у хладу крошње која ће из тог семена никнути, нити да кушамо плодове са тог дрвета. То ће дочекати генерације које долазе. Вредност ових књига зато и није само у њиховој древности, већ повише у њиховој будућности. Књиге о којима је реч су Џеферсонова библија и Мирослављево Јеванђеље.
„Живот и учења Исуса Назарећанина“
Томас Џеферсон (Thomas Jefferson), рођен 1743. у породици богатих белих робовласника у британској прекоокенаској колонији Вирџинији, био је један од „отаца и оснивача“ Сједињених Америчких Држава, филозоф, политичар, дипломата, шпијун, проналазач, масон… Написао је много текстова, међу којима је несумњиво најпознатији Америчка декларација о независности из 1776. године. Непуних десетак година након усвајања декларације, тачније 1784, постављен је за америчког амбасадора у Краљевини Француској, где је активно радио на подизању грађанске револуције и рушењу монархије. Као консултант маркиза де Лафајета (Gilbert du Motier de La Fayette), старог саборца из Америчке револуције, учествовао је у писању Декларације о правима човека и грађанина (1789). После подизања Француске револуције враћа се у САД, где постаје први Државни секретар, касније потпредседник и коначно трећи председник САД у два везана мандата, од 1801. до 1809. Након повлачења у политичку пензију (1809), наставио је са консултацијама америчких председника. Раширено је веровање да је управо он осмислио тзв. Монроову доктрину (1823) коју многи теоретичари виде као један од кључних разлога зашто су САД постале светска велесила у ХХ веку.
Џеферсон је био одушевљени просветитељ и страствени мрзитељ Цркве. Иако је он сам аутор чувених речи: „сви су људи створени једнаки“, био је робовласник са неколико стотина људи у личном поседу, од којих је неке наследио а неке сам куповао. Залагао се за забрану јавног иступања свештенства, одушевљавао се делима познатих масона и илумината попут Адама Вајсхаупта (Adam Weishaupt), са којим је делио веровање да је „човек кадар сам остварити такво бесконачно савршенство да ће сваки политички систем постати бесмислен, јер ће човек савршено владати сам собом“. Као и други масони, био је теиста, односно веровао је у „Твроца“, одбацивао догму о Светој Тројици и порицао божанску природу Исуса Христа. Главним кривцима за „корупцију Исусове религије“ сматрао је Светог апостола Павла и Свете Оце, али и западне реформисте који су „Исусова учења умотали у дроњке и балеге“.
Још за време првог председничког мандата почео је рад на једном библијском колажу тако што је маказама исецао исечке из четири Јеванђеља на разним језицима (укључујући грчки и латински) и избацивао све делове који се односе на чуда или божанску природу Господа Исуса Христа. Остављао је само његова морална учења, лепећи их хронолошки у једну свеску методом „хармоније јеванђеља“. На овај начин је физички, фактографски и богословски оскрнавио Свето Писмо. Иако се понегде наводи да је циљ ове масакриране и унакажене Библије био њена употреба у покрштавању Индијанаца, већина се слаже да је овај колаж Џеферсон држао поред себе „за личну употребу“. Коначно дело је завршено око 1820, али није објављено за његовог живота. Након његове смрти (1826) остало је у наслеђу породице, све до 1895. када га је под насловом „Живот и учења Исуса Назарећанина“ (The Life and Morals of Jesus of Nazareth) откупио Смитсонијан институт.
Национални музеј Сједињених Држава – Смитсонијан
Елизабета Мејси, рођена Хангерфорд Кити (Elizabeth Macie née Elizabeth Hungerford Keate), у тајности је 1765. допутовала из Енглеске у Париз како би мимо знања јавности родила првог ванбрачног сина Хју Смитсона (Hugh Smithson), Војводе од Нортамберленда и мужа њене блиске рођаке Елизабете Перси (Elizabeth Percy). Дечак је добио име Жак Луј Мејси (Jacques-Louis Macie). Мајка и беба су се брзо вратили у Енглеску, где му је она англицизирила име у Џејмс. Елизабета и Војвода су 1771, док је она још била у браку са својим другим мужем Џоном Дикинсоном, добили још једног сина – Хенрија Луја (Henry Louis Dickenson).
Џејмс Мејси школовао се на Оксфорду, где је изучавао хемију, геологију и друге природне науке. Постао је један од најугледнијих чланова Британске академије и високорангирани масон. Његова мајка, рођена у баснословно богатој породици Хангерфорд, од покојног мужа Џона Мејсија наследила је још баснословније богатство. По други пут је постала удовица 1771, када је умро Џон Дикинсон. Након што је умрла и Елизабета, 1800. године, већину њене неизмерне заоставштине наследио је Џејмс који је тада, у инат биолошком оцу, који га није признавао за сина иако је Џејмс већ изградио име за себе, променио и презиме у Смитсон. Џејмс Смитсон је учествовао у организацији и спровођењу Француске револуције, организовао масонске ложе по Европи и бавио се науком. Никада се није женио и није имао деце. Умро је у Ђенови 1829. Тестаментом је своје имање завештао свом нећаку Хенрију Џејмсу Хангерфорду, сину његовог брата Хенрија Луја Дикинсона. Хенри Џејмс Хангерфорд умро је у Пизи 1835, а према тестаменту његово имање прелази у руке Института за промоцију наука и уметности при Универзитету Колумбија (The Columbian Institute for the Promotion of Arts and Sciences).
Институт је основан 1816, као прво „учено друштво“ у Вашингтону, а међу почасним члановима били су Томас Џеферсон, маркиз де Лафајет, Џон Адамс и многи други виђени научници и масони. Након што су примили преко стотину џакова златника из наследства Џејмса Смитсона, институт се трансформише у „Смитсоновски институт“ или, једноставно, „Смитсонијан“ (The Smithsonian), који је до 1967. радио под називом „Национални музеј Сједињених Држава“ (Тhe United States National Museum).
Џеферсонова библија у Конгресу
Смитсонијан је за задатак имао „унапређење и промоцију знања међу људима“, па се тако и развијао кроз универзитете, музеје и друге научне установе. Иако је државна институција, никада није био обухваћен ни једном од три гране грађанске власти. Временом је постао највећа институција ове врсте у свету. Смитсонијан је 1895. од породице Џеферсон откупио Томасову „Библију без чуда“, а 1904. објављена је у литографији од стране Конгреса Сједињених Америчких Држава. Од 1904. до данас, сваки новоизабрани члан Конгреса САД добија на поклон Џеферсонову библију, док је јавност може видети у дигиталном облику на сајту Смитсонијана.
Мирослављево Јеванђеље
Мирослављево Јеванђеље је значајно старије од Џеферсонове библије, али нам није сасвим непознато. Ипак је то значајан споменик наше културе и нема потребе надугачко га представљати. Довољно је подсетити се да је ово по садржају Јеванђелистар, тј. богослужбена књига која је направљена наменски за Литургију, за активно прослављање Господа. Из ње ништа није избачено нити је у њу било шта додавано. Додуше, један лист је украден у XIX веку, док је Јеванђеље било похрањено у хиландарској ризници. Тај лист се сада чува у Санкт-Петербургу.
Хиландар је делио вековну страдалну судбину српског народа, а крај XIX века био је посебно тежак због бугарских насртаја, у циљу преотимања манастира и његове заоставштине. Док су масони из Италије у Нови свет теглили џакове злата, како би успоставили нови музеј и писали нову историју, хиландарски црнорисци борили су се да српском народу сачувају духовне и материјалне споменике културе старе преко хиљаду година. Само годину дана након што је Смитсонијан себи пазарио Џеферсонову библију, као велики заштитник и покровитељ Хиландара појављује се Његово Величанство Краљ Александар Обреновић. Он на Васкрс 1896. посећује манастир и тријумфално разрешава бугарашку кризу. Том приликом монаси му, између осталога, дарују и Мирослављево Јеванђеље, које се тако враћа у Србију. Било је у поседу Обреновића до 1903, затим у трезору Државне благајне. Карађорђевићи су га пренели кроз Албанску голготу и спасили од Аустријанаца. На почетку Другог светског рата налазило се у Музеју Кнеза Павла, па је избегло немачки културоцид када је бомбардована Народна библиотека. Комунистички изроди су га једно време користили као табуре за ноге, а данас се чува у Народном музеју.
Православна vs Масонска држава
Мирослављево Јеванђеље и Џеферосонова библија требало би да су сличне књиге, али оне су заправо епитоми разнородности. Кнез Мирослав, верни слуга Божији и одани поданик свог млађег брата Немање, изградио је храм посвећен Светим Апостолима и даривао га богато украшеним Јеванђелистаром. Да се народ у њему надахњује лепотом архитектуре, живописа, појањем и читањима, и да узноси Богу славу и хвалу. Он сам се ту, у заједници, јавно и нескривено смиривао пред Богом и људима, стојећи раме уз раме са својим народом. Томас Џеферсон је раскупусао неколико Библија какао би из њих маказама исекао Бога и Његова чуда, а у своју свеску прилепио обезбожену етику. Ту етику није делио јавно са својим народом него у замандаљеним масонским одајама, са групом елитиста који су се узносили као „лучоноше“ над „непросветљеном масом“.
Ове две књиге илуструју две културе, две цивилизације, две реалности, два владарска наратива. Православна монархија је народна држава којој је на челу отац који зна да је оно што је добро за њега добро и за народ и обрнуто. Православна народна држава као своју основну функцију види обожење њених држављана. Не у смислу да их држава обожава нити да се држава обожава, већ у смислу да им гарантује права, обавезе и слободе које ће их упућивати на подвижничко-врлински живот и Богочовечански пут обожења. Православни Владар зна да је извор суверенитета Бог и да је његова служба од Бога му поверена дужност.
Масонска република је елитистичка држава богатих робовласника којој је на челу угњетач који говори: „сви су људи рођени једнаки“, али са сиротињом не стаје у исти ред ни за исповест ни за причешће. Председник-масон мисли да је Бог њему подобан обезличени усамљеник и тиранин, кога треба избацити и из Библије. Када човек коме држава гарантује „право на живот, слободу и потрагу за срећом“ (Декларација о независности САД) не може да нађе Бога ни у Библији на којој председници полажу заклетве, нити у оној коју конгресмени добијају од државе, онда тај човек сам себе чини богом (Сатанистичка библија) и тврди да је обезбожени народ извор суверенитета (Декларација о правима човека и грађанина).
Паралелни наративи ове две библије прожимају се у нашим свакодневним животима. Над нама су или владари који верују у Бога и служе Му, или они који верују да су сами себи, а и нама, богови. Хришћанима образ налаже да своју оданост не поклањају владарима који се Бога не боје, јер се такви ни народа не стиде. Јеванђелска етика налаже обавезан подвиг са намером да се такви владари или промене или смене. Не заборављајући једини сигуран начин да се ефективно поправљају други, а то је искључиво рад на себи, треба се сетити да Царство долази изнутра. Зато нас Етос православне монархије позива да у свим околностима и условима култивишемо семе смисла које нас чини боголикима. Зато нам је боље живети врлински у безбожној држави, него безбожно у православној монархији. Тога ради морамо бдити и стражити да семе које данас сејемо буде јеванђељског карактера, а оно ће већ дати плода и наша деца неће стрепети од наслеђа отаца.
О 676. годишњици проглашења Законика цара Душана
(21. мај 2025.)
Немања С. Мрђеновић, презвитер