Валтазар Богишић је био један од најзначајнијих српских правних теоретичара и правних мислилаца који је оставио неизбрисив траг у правној теорији. Родио се 1834. године у Боки Которској, која је тада била под влашћу Аустроугарске монархије. Био је правник, правни теоретичар, филозоф права, судија, лингвиста и етнограф. Његов рад и допринос правној теорији и пракси протезао се широм Европе, а његова дела и данас се проучавају и цене.
Богишић се истицао по својој свеобухватној теорији права која је укључивала различите аспекте права, попут правне филозофије, правне социологије, етнографије и језикословља. Један од кључних елемената његове правне теорије била је идеја о праву као органском феномену, који се развија и прилагођава у складу са друштвеним потребама и променама. Сматрао је да право није статично, већ да се непрестано развија и еволуира.
Богишићева теорија права често се назива „органска теорија права“ или „органска школа права“. Овај назив потиче од централног концепта у Богишићевој теорији, а то је идеја да је право органски феномен који се развија и прилагођава у складу са друштвеним потребама и променама. Овај приступ праву наглашава његову повезаност са друштвом и културом, те одбацује идеју да право може бити изоловано од друштвених фактора или да постоје универзални нормативни принципи који се могу применити без обзира на контекст.
Једно од његових најпознатијих дела је Основи права обичајног народа у Босни и Херцеговини (1869), где је анализирао правне обичаје и традиције народа са Балкана. У овом делу, Богишић је показао свој изузетан таленат за етнографско проучавање правних система и обичаја, а његова методологија и приступ проучавању права обогатили су правну теорију и отворили нове перспективе у проучавању права.
Богишићева дела и данас су изузетно важна за правну теорију, посебно у областима правне антропологије, правне етнографије и правне филозофије. Његова теорија права као органског феномена и његова анализа правних система и обичаја, допринели су развоју правне науке и утицали на правне мислиоце широм света.
Однос према теорији природног права
Одлике теорије Валтазара Богишића о праву могу се посматрати у односу на теорију природног права, која је била доминантна током многих периода историје правне теорије.
Органски приступ – Док теорија природног права често наглашава апстрактне, универзалне принципе који постоје независно од људског друштва, Богишићева теорија права истиче органски приступ. Он види право као производ друштвених и културних фактора, који се развија и прилагођава у складу са потребама заједнице. За разлику од теорије природног права која може бити нормативна и инсистира на постојању универзалних норми, Богишићева теорија је описна и фокусира се на разноликост правних система.
Емпиријски приступ – Богишићева теорија права обично је емпиријски заснована, тј. темељи се на проучавању конкретних правних система и обичаја. Он је анализирао правне обичаје и традиције народа Балкана, проучавајући њихову стварну примену и еволуцију. Насупрот томе, теорија природног права често се ослања на дедуктивни метод или апстрактне моралне принципе, без обзира на конкретне правне системе.
Културолошки контекст – Богишићева теорија права наглашава значај културног контекста у формирању правних система и норми. Он је проучавао специфичности правних система Балкана и њихову повезаност са етничким, верским и социјалним факторима. Насупрот томе, теорија природног права често се фокусира на универзалне моралне принципе који би требало да буду примењиви без обзира на културне разлике.
Укратко, иако постоје одређене разлике између Богишићеве теорије права и теорије природног права, њихови концепти се могу допуњавати. Док теорија природног права може пружити основне моралне принципе, Богишићева теорија права пружа дубље разумевање конкретне примене права у различитим културама и заједницама.
Значај Богишићеве теорије
Богишићева теорија права и данас има значајан утицај и релевантност из неколико разлога.
Правна антропологија – Богишић је један од пионира правне антропологије, проучавајући правне системе и обичаје балканских народа. Његова методологија и приступ проучавању права као органског феномена и његова анализа правних система у специфичним културним и друштвеним контекстима и даље су релевантни за проучавање правних феномена у различитим културама широм света.
Разноликост правних система – У данашњем глобализованом свету, разноликост правних система је све присутнија. Богишићева теорија права која наглашава разноликост и еволуцију правних система у складу са друштвеним потребама и променама и даље пружа важан увид у функционисање права у различитим заједницама.
Интердисциплинарни приступ – Богишић је био познат по свом интердисциплинарном приступу праву, који је обухватао области као што су етнографија, лингвистика и филозофија права. Овај интердисциплинарни приступ и данас је важан јер омогућава дубље разумевање правних феномена из различитих перспектива.
Критика универзализма – Богишићева теорија права пружа важну критику универзализма у правној теорији. Његово инсистирање на разноликости правних система и њиховој повезаности са специфичним друштвеним и културним контекстима доприноси разбијању предрасуда које произилазе из претпоставки универзалности правних норми.
Укратко, Богишићева теорија права и данас остаје релевантна због свог доприноса правној антропологији, разумевању разноликости правних система, интердисциплинарном приступу и критици универзализма у правној теорији. Његова дела и даље се проучавају и цене као важан део правне теорије.
Однос према теорији сукоба цивилизација
Богишићева теорија права, са својим нагласком на разноликости правних система и њиховој повезаности са специфичним друштвеним и културним контекстима, може се посматрати у односу на теорију сукоба цивилизација, коју је популаризовао Самуел Хунтингтон.
Различити правни системи – Према Богишићу, правни системи су резултат специфичних друштвених и културних контекста, те се разликују између различитих заједница. Ово се може супротставити Хунтингтоновој идеји сукоба цивилизација, која наглашава супротстављање различитих цивилизација, често базираних на културним и верским разликама.
Интеракција и адаптација – Богишићева теорија права наглашава интеракцију између различитих правних система и њихову способност да се прилагоде променама. Насупрот томе, теорија сукоба цивилизација може сугерирати непомирљиве разлике између цивилизација, што може довести до конфликата.
Критика универзализма – Богишићева теорија права критикује идеју универзализма у правној теорији, инсистирајући на разноликости правних система. Ова критика може бити релевантна и у контексту теорије сукоба цивилизација, а која такође може бити оптужена за претерано генерализовање и игноришење специфичности и комплексности појединачних цивилизација.
Укратко, иако се Богишићева теорија права може супротставити идеји сукоба цивилизација у неким аспектима, њене идеје о разноликости правних система, интеракцији између њих и критици универзализма могу пружити корисне перспективе за разумевање и превазилажење сукоба међу цивилизацијама.
Закључак
Закључно, теорија права Валтазара Богишића, позната као „органска теорија права“, остаје релевантна и данас због своје дубоке анализе правних система и обичаја,нагласка на разноликост правних традиција, интердисциплинарног приступа и критике универзализма у правној теорији. Његова теорија пружа дубље разумевање правних феномена у различитим културним и друштвеним контекстима, те остаје важан део правне теорије који инспирише даље истраживање и размишљање о природи права.
Зоран Ј. Минић