Јер ће устати народ на народ и царство на царство…
И што ће се безакоње умножити, охладнеће љубав многих
(Мт. 24, 7-12)
Браћо и сестре, чеда Светога Саве и потомци Немањини,
Не пишем вам као мудрац, него као грешни слуга који болује над раном рода свога. Пишем вам не да осуђујем, него да плачем, као Јеремија над Јерусалимом:
Јер овако вели Господ: „Безакоња ваша одвраћају то, и греси ваши одбијају добро од вас“ (Јер. 5, 25)
У ноћи између 28. и 29. маја (10/11. јуна) 1903. године, Србија се најстрашније огрешила о своју духовну традицију. Те ноћи, у београдском Старом конаку, убијени су краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Али нису само они убијени. Убијена је институција краљевства. Убијено је поверење. Убијен је поредак. Убијена је Богом дана власт.
Сећајмо се: није краљ био светац, али је био помазаник Божији. Није народ био роб, али је имао власт кроз веру и закон. Није Србија била савршена, али је била жива, са крстом на челу и царским венцем у чести.
Но, у том страшном мају, појавише се људи који из ревности, али без разума, устадоше на свог краља. И не само да га убише, него га, са краљицом, масакрираше, ругајући се телима, бацајући их са прозора, пробадајући сабљама, пљујући на достојанство које и мртав носи онај који је крунисан.
Свака душа да се покорава властима које владају; јер нема власти да није од Бога, а што су власти, од Бога су постављене (Рим. 13,1)
Да, власт се критикује, али се не убија. Грешке се исправљају, али се не пролива крв. Закон се поштује, а не гази. У тренутку када је српска војска, која је требала да буде штит отаџбине, постала оруђе завере и мача у мраку, Србија је духовно пала.
Сетимо се: од Светог Саве до Душана, од Косова до Такова, српски народ је живео у борби и страдању, али увек на ногама, са молитвом на уснама. А у овом преврату, све је било обесвећено: и ноћ, и официрска част, и војничка сабља, и двор, и сам народ. Као да је сам ђаво шапутао завереницима, а не Бог који рече:
Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати (Мт. 5,9)
И шта смо добили?
Нову народну династију на престолу – Карађорђевиће. Али каквим путем? Крвљу и кршењем заклетве. Добијена је привидна слобода, али изгубљено морално право. Чак и они на Западу који су нас притворно хвалили, више нас никад нису гледали с поштовањем. Официри, уместо да буду учитељи части, постадоше чувари страха. Народ, уместо да буде учен Јеванђељу, почиње да учи лекције о револуцији.
Краљевска лоза Обреновића је прекинута варварски, не на бојном пољу, него у постељи.
Али, зар је краљеубиство крај? Не! Мајски преврат био је отров који је ушао у крвоток нације. Тај отров је родио Аписа и Црну руку и омогућио атентат у Сарајеву, а томе је следио пожар Великог рата. Колико је само страдалника платило због те једне ноћи у мају 1903. године? Колико је српских мајки остало без синова због једног бунта који није био благословен?
Господ је дуготрпељив, али није слеп. Његова правда долази споро, али не изостаје. Све што смо тада као народ себи дозволили, платили смо на Крфу и Кајмакчалану.
Србијо, покај се! Не мири се са Мајским превратом као нечим што је наводно учињено ради слободе, јер слобода која ниче из злочина није слобода, него проклетство. Слобода се гради на Крсту, не на мржњи.
Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3,2)
О, да нам Господ опрости! Да у срцу не пожелимо ниједан преврат, већ преображење. Да славимо не заверенике, него Свете. Да уместо бомби и мача, понесемо Часни Крст и Јеванђеље.
И нека нас више никада не поводу гнев и страсти, него љубав према Богу и роду.
Амин.
Зоран Ј. Минић