Никада нису сви били монархисти, али данас ни монархизам није за свакога. Треба бити поштен па рећи да су водеће препреке у обнови православне монархије управо недостојни монархисти. Површни, паушални, неутемељени, млаки монархисти који сневају дизни-републику на челу са „старим краљем“ и „зачараном принцезом“, а у којој би и они били макар Раја, Гаја и Влаја, главна су препрека зрелим конзервативцима да прихвате идеју обнове монархије. Са друге стране, парацрквени и често окултни екстремисти, неретко са оне стране границе прелести и јереси, неостварени типови који сневају Душаново царство са планете Корусант, у коме су и они понекад Оби Ван Кеноби, урушавају углед монархије пред зрелим либералима. О незрелим конзервативцима и либералима имало би се шта рећи, али овом приликом нећемо о њима него о нама. Како монархисти могу и морају бити бољи, да би и сама идеја била постојанија. Шта је истински православни монархизам, а шта јефтина мистика?
Због ограничености простором оглед ћемо свести на примере српских и руских монархиста, међу којима ћемо представити две врсте девијација монархистичке идеје. Прегледности ради, условно ћемо ове девијације назвати десном и левом, али у ове термине не треба учитавати све оно што традиционална политикологија назива десницом и левицом. Овде је реч пре свега о екстремизмима са два различита краја духовног спектра између којих се налази доста широк простор нијансирања легитимних монархистичких позиција. На крају ћемо указати и на могући правац развијања ових идеја као основну линију одбране православног монархизма са било које стране.
Пре него што пређемо на ствар, подсетимо се још једном да монархија лишена своје сакралне природе није вредна помена нити ћемо се њоме као модерном девијацијом посебно бавити. Монархистичку идеју посматрамо као моралну и сакралну категорију, у нашем случају са позиције православне духовности. Православље схватамо као делатну духовност Христове Цркве утемељену у врлинском и светотајинском животу. Када се ове две нераздвојне компоненте духовности (врлинска и светотајинска) насилно раздвоје, јавља се прелест – стање духовне заблуде и збуњености. Прелешћени „десничари“ често наглашавају врлински живот, али запостављају светотајински, док прелешћени „левичари“ обрнуто – наглашавају светотајински живот али запостављају врлински.
Десни екстреми: За краља-тиранина и диктатуру покојника
Српски прелешћени десни монархисти су махом конспиромани који своје идеје темеље на полуистинама и баналним фалсификатима са опскурних интернет сајтова, ехо-коморама својих друштвених мрежа и елементарним неразумевањем друштвених процеса. Кад се ради о генерацији „бејби-бумера“ и генерацији „икс“, често су препознатљиви и по спољашњем имиџу који варира у распону између отшелника светогорских хриди и становника „Скид Роуа“ у Лос Анђелесу. Млађи представници обраћају више пажње на спољашњи изглед али доста мање на интелектуалну надградњу. Сви заједно презиру Краљевски Дом Карађорђевића и сневају о чудесној обнови династије Немањића или Властимировића и то помоћу Теслиног оружја, откривеног испод пирамиде на Ртњу (Кеопсова се не разматра јер су нам прво узели Египат).
Већина српских парохија има барем по једног оваквог члана. Но, ти који су још увек активни у парохијском животу су уједно и најблажи појавни облик. Често су у компликованим и тешко решивим односима са породицом и ближом околином. Неретко добродушни људи, али рањени неком тешком траумом која је пољуљала поверење у све институције. Представљају се као својеврсни „реаниматори“ богомољачког покрета, увек су пуни нових теорија завере, инсајдерских информација са свих фронтова, упућени су у тајне и протоколе владара из сенке… Невезано за стручну спрему, одлично се разумеју у медицину, теологију и историју. Не верују школованима којима је Клаус Шваб у „дебилани“ испрао мозак. Врховни ауторитет су им „пророчанства стараца“, међу којима је од домаћих најпознатије такозвано пророчанство Старца Гаврила из манастира Бошњани.
Витомитр Антонијевић одрастао је у богомољачкој породици, а у осамдесетосомој (88.) години живота замонашио се и добио име Гаврило. Уједно и надимак Старац Гаврило. Старчество у српској Цркви није заживело као у руској. Монах Гаврило био је човек страдалног и исповедничког живота, који свакако заслужује поштовање и молитвени спомен. Његову хришћанску кроткост и старачку немоћ злоупотребили су појединци из његове околине да своје фантамозгарије и духовне тлапње подвале ауторитету беле браде и црне ризе.
У „његовим“ „пророчанствима“ се описује како ће Србија убрзо пропасти због народног непокајања. Биће распарчана на мале територије, нестаће као држава, Београд више неће постојати, на српским просторима неће бити посла, хране, па ни воде а коначно ни људи. Наше територије отимаће чак и Грчка и Македонија… Али ће се онда изненада обновити руска царевина, тада ће се одједном ујединити сви православци и Србима ће сванути, а „пола Албаније ће бити потопљено у воду“. Недостатак основне црквене свести, непознавање не само друштвених наука него и географије, као и дубока прелешћеност делом непознатих аутора избија из скоро сваког реда ових писанија. То их међутим није ограничило у тиражу и потражњи. Популарност ове књиге не јењава међу десно прелешћеним монархистима већ дуже од двадесет година.
Монах Гаврило се упокојио 1999. године, а неколико година касније међу фановима „његових“ „пророчанстава“ пронела се вест да се појавио српски цар, истински наследник Немањића. Лета Господњег 2006. тај цар је, кажу десно прелешћени монархисти, и куну се у мајку, тајно крунисан у једном тајном манастиру од једног тајног монаха. Чека се прави тренутак да он преузме власт, а до тада он живи повученим животом, као обичан човек, у Крњачи. Ово је аутентично сведочење једног од виђенијих прелешћених десничара дато аутору у личном разговору 2008. године.
На корак даље од пророчанства Старца Гаврила чека нас „Свети старац Григорије Распућин“. Сибирски мистик који никада у Цркви није примио никакав чин, укључујући и монашки, појавио се на руском царском двору недуго након рођења царевића Алексеја (1904). Живео је развратним животом, пио и блудничио по престоници. Преко црногорске принцезе Стане, супруге Великог Кнеза Николаја Николајевича, Распућин се нашао на Двору где је остварио велики утицај на царицу Александру кроз неку врсту помоћи са третманом хемофилије код младог царевића. Несумњиво је био изузетно даровит и харизматичан, опчинио је велики број људи из виших друштвених слојева, нарочито жена. Хвалисао се својим мистичким моћима и великим утицајем на државне одлуке кроз царичино поверење.
Свети Мардарије Либертивилски, који је лично прошао кроз тешку борбу са Распућином, сведочи и о његовој србофобији као и о нашироко познатом и погубном утицају на Двор. Свети Мардарије, који о Распућину писао да је хвалисавац, сплеткарош, занесењак, грубијан и томе слично, закључује: „Распућинова моћ била је велика и однела је многе жртве. Најтрагичнија од свих жртава био је добри и племенити цар лично…“ Распућиново понашање и скандалозни утицај на царску породицу толико је уздрмао углед монархије да се група племића удружила и извршила атентат на сибирског опсенара. То, међутим, не смета савременим митоманима да Распућина бране а Мардарија клевећу.
Историјски ревизионизам става Православне Цркве о Григорију Распућину започет је почетком 1990-их књигом Самодржавље Духа, чувеног Митрополита петроградског Јована (Сничева). Међутим, његово ауторство комплетног текста ове књиге је такође научно оспорено. Након огромне популарности ове књиге, која је у смутном времену деведесетих била бестселер широм распаднутог Совјетског Савеза и донела солидан приход, надовезао се 1996. Олег Платонов књигом Живот за Цара: истина о Григорију Распућину. Платонов се прославио овом књигом и постао најпознатији руски конспиролог, попут Дејана Лучића међу Србима. Рецепт је исти: што већа сензација, то боља продаја. Тако је и он у својој алтернативној историји тврдио како је цела прича о Распућину заправо обрнута од онога што кажу Црква и монархија. Свеци, свештеници, племство и народ, који су Распућина прозрели као шарлатана и манипуланта, били су лажови а Распућин је био, ни мање ни више него – светац. Књига је врло брзо преведена и на српски језик а њени делови се често у различитим облицима појављују на интернету, нарочито у круговима прелешћених десничара-монархиста, али и антимонархиста.
Поменута књига је један од школских примера оправдања за нелојалност легитимним престолонаследницима, како у Русији тако и у Србији. Уместо постојећих владарских кућа, кроз овакве публикације пласирају се теорије о појави „старијих“ и „позванијих“ наследника, који ће чудесно, без нашег труда, донети коначни морални, економски и друштвени препород држави и народу. Али они чекају свој тренутак, јер су заправо задовољни тренутним властима које су, гле чуда, „најсигурнија опција у несигурном времену“.
Припадници ове струје често се представљају као већи монархисти од цара и радо би прогласили било ког владара из прошлости за Самодржца а све националне хероје ставили на позиције власти и диктатуре, само под условом да остану у прошлости а да им се не мешају у савремени живот. Као нека гротескна карикатура Великог Инквизитора, поштовали би успомену на цара али били лојални онима који су цара ликвидирали, краља протерали, цркве претворили у гараже и силосе.
Што се дубље потања у прелести и фантазије, загазивши изван граница канонског Православља, све је лакше срести и разне расколничке, секташке, јеретичке, али и практично окултне групације које су често фанатично мотивисане. Њихове активности на интернету, али и на маргинама друштвених покрета, кроз протесте, перформансе, грађански активизам, публицистику, али и какав-такав живот црквене заједнице, често их стављају у први план као представнике монархистичке мисли. Тиме се идеја монархије банализује и девалвира унутар друштва које се кроз њих заправо још више удаљује од обнове Богом благословеног поретка.
Најбољи пример апсолутне компромитације монархистичке мисли од стране самих монархиста видели смо у Русији баш тих раних 1990-их. Поменути покрет за канонизацију „Светог Распућина“ потиче управо из Русије, из секте такозваних царебожаца или царебожника. Ова варијација хилијастичке јереси, која се у Русији појавила међу прелешћеним десничарима-монархистима, огледа се у богословској заблуди да је Свети цар Николај II био не просто мученик или страстотерпец, како Црква учи, већ заправо „искупитељ“ руског народа, тј. да је он раван Господу Исусу Христу чија искупитељна жртва, по свој прилици, није била довољна и за руске десничаре. Они верују и проповедају да је Цар Николај „живео безгрешно“ и као такав „поднео искупљујућу жртву за руски народ, заустављајући дејство антихриста“.
Царебожници су поред јеретичких ставова уједно и диван пример да комплекси вредности нису резервисани само за бројчано мале народе. Њима је очигледно велики проблем и то што Русија нема светородну лозу, па се свим силама труде да канонизују не само Распућина већ и многе императоре и цареве из руске историје које Бог није прославио као свете. На врху те листе је Иван Грозни, а на дну нико други до Јосиф Висарионович Стаљин – највећи гонитељ Цркве у историји. Ту негде у монархистичкој зони сумрака додирују се крајњи кракови прелешћених десних монархиста са прелешћеним левим монархистима.
Леви екстреми: За краља-лутку и партијске привилегије
Руски прелешћени леви монархисти углавном се деле у две групе. Обе потичу из периода распада Совјетског Савеза и ондашњег национал-бољшевичког покрета који су предводили писац Едуард Лимонов и Александар Дугин. Њихова идеја је да комбинујући елементе национализма и бољшевизма створе политички покрет обнове руског империјализма. Лимоновљева струја руску државу посматра као предмет обожавања, отуда и израз „тотална држава“ за њихов идеални систем. Друштвено уређење према нацболима не предвиђа обнову монархије, али цени империјално наслеђе монархистичког периода. Та одушевљеност империјализмом иде и до мере да се Стаљин проглашава „црвеним царем“ и да се слика на иконама као светац.
Дугинова струја, која је умеренија, такође поставља империју на прво место. Њихов монархизам се огледа првенствено у неодбацивању наслеђа руског царства, али немају никакве амбиције ка обнови монархије. Њихова империолатрија чак и није чисто руска, они се залажу за мешање вера, култура и народа у пројекат „Евроазије“. По питању обнове монархије, евроазијци су резервисани. Често се позивају на абдикацију Цара Николаја као крунски доказ да је монархија ствар прошлости, која би чак штетила Русији ако би се обнављала, осим у неком новом паковању у коме би царске привилегије припале новој повлашћеној класи једне партије.
Као аргумент против обнове често наводе примере прелешћених десничара-монархиста. Евроазијци упозоравају да фрикови попут царебожаца не могу самостално да отворе ни тезгу на пијаци, те би обнова Царства заправо сигурно била завера политичког Запада који би преко десничара манипулисао Империјом. Њихова главна парола је да би монархисти данас морали да прихвате актуелног вожда, односно текућу инсталацију КГБ-а, као најприближнију слику монархије. По њима, дакле, нема потребе ништа мењати ни поправљати, све је супер. Данашња власт поштује и беле и црвене, те се представља као легитимни наследник обеју страна.
Српски леви монархисти нису далеко од ових позиција, са изузетком обожавања државе. У нашем искуству леви монархисти су склонији обожавању партијских лидера, самих партија или конкретно власти. Најчешћи појавни облици, парадоксално, јављају се у облику малих политичких партија. Њихово деловање углавном се своди на интелектуални снобизам и партијски ескапизам. Ни у лудилу не помишљају да се активно залажу за обнову монархије, већ то користе углавном као изговор за политикантско прелетање са једне стране на другу у прерасподели власти.
Умереније лева струја је углавном окупљена око равногорских идеала и обојена у препознатљиву иконографију ЈВуО. Њихова идеална монархија не рачуна само на краља-лутку већ и на народ-лутку. Њихов принципијелни став да Скупштина Републике Србије треба да поништи своју одлуку из 1945, а суштински тиме укине и себе саму, смени своју партијску власт и врати Србији круну, најблаже речено није реалан. И они то знају. У политичкој теорији овакви ставови се називају „сигнализација“, а користе се као врста предизборне манипулације којом се кандидати додворавају одређеној групи бирача за коју верују да није покривена тренутним демократским спектром. То је уједно и метод испирања савести кроз коју и политичари и бирачи могу с једне стране да се укључе у политикантску каљугу и паразитирају на буџету, а са друге стране да се ограде од моралне корупције и партократије у којој учествују изговором какао су они заправо инкриментални монархисти. Тај инкриментализам, односно „постепено приближавање циљу“, даје велики маневарски простор за суштинско подривање монархије. Што се дуже одлаже разговор о истинској монархији, то се дуже ужива на државним јаслама, било као власт или као пожељна опозиција.
Радикалније леви монархисти су патентирали и додатну методу разводњавања монархијске идеје кроз такозвани ројализам, односно кроз поделе према династичким лојалностима на тзв. „обреновићевце“ и „карађорђевићевце“. Овде треба нагласити да политикантске поделе не треба мешати са сличним лојалностима карактеристичним за различите крајеве Србије у којима је народ традиционално везан више за једну или другу династију. То је другачија и сасвим легитимна појава. Насупрот њима, леви јапи-монархисти се према династијама одређују по шансама да им се, у необјашњивом и изненадном моменту обнове монархије, нико из владарске куће не меша у партијско управљање буџетом. У међувремену се њихов монархизам своди на салонске реконструкције бечких балова, француских витешких игара, инаугурације витезова и дама, размењивање орденâ и медаља, а све у сврху попуњавања Инстаграм страница и лажних CV-а по управним одборима републичких предузећа.
Дом Карађорђевића у том случају одговара свима док се може рачунати на потпуну пасивност, док је сигурнија опција Дом Обреновића чији су наследници пандан оном „Немањићу“ из Крњаче. Међутим, ако у неком моменту Принц-Наследник подржи, на пример, народ у борби за очување српске земље, као у случају Рио Тинто, или у борби против системске корупције, као у случају Надстрешница, онда од левих јапи-монархиста можемо очекивати згражавање његовим „петљањем у партијску политику“. Кругови блиски владајућем режиму (било којем) такве позиције користе за дугиновске тврдње како је Краљевски Дом заправо „агент Запада“ са добром познатим репертоаром: „стварали Југославију, масони, покрали злато, побегли кад је било тешко, не знају језик, живе на грбачи народа, раде за Енглеску…“ Све не би ли скренули пажњу са својих недела, која су заправо оличена у горе набројаним примерима, и представили режим као „насјигурнију опцију у несигурном времену“.
Православни монархисти: За Kраља домаћина и народ словесни
У крајњој линији, озбиљни монархисти морају да прихвате почетни став да се Краљ не бира демократски. Народна династија је питање предања, а народна монархија је питање управљања. Династија се чува, негује и наслеђује попут огњишта. Огњиште је за једну породицу светиња и срце куће: гашење огњишта би значило и затирање породице. Поред огњишта се никад не псује, у огњиште се не пљује, у ватру на огњишту не убацује се ђубре. У контексту народне државотворности, Краљевски Дом је свенародно огњиште за које смо сви одговорни.
Круна као символ власти која се излива благословом Божијим не сме да постане предмет обожавања. Круна која долази одозго је позив на служење и на одговорност. Крунисана глава треба да буде Pater Patriae – Краљ домаћин, Чувар огњишта, Отац народа. Ни тиранин ни лутка. Глава је та која комад метала чини круном, док комад метала не може од сваког пања да начини главу.
Баш зато православни монархизам није питање политике, јер се не темељи на несувислим позивима на промену облика власти који би за последицу имао боље друштво. Православни монархизам данас позива на промену свести која би за последицу евентуално имала и промену облика власти.
Православни монархисти се боре за вертикалу Бог – Краљ – Домаћин у сваком времену и сваком поретку, али не заокруживањем листића сваких неколико година. Ради се о унутрашњој борби за врлински и светотајински живот која се у виду концентричних кругова шири на ближу и даљу околину. Та борба препорађа, обнавља, изграђује и очвршћује карактер и приближава Дан Д. А то није дан када ће се нама вратити монархија, већ дан када се ми истински враћамо монархији.
О 104. годишњици упокојења
Његовог Величанства Краља
Петра I Карађорђевића – Ослободиоца
(16. август 2025)
Немања С. Мрђеновић, презвитер