Краљ Петар I Карађорђевић – Ослободилац, крунисан је 21. септембра 1904. године. Сто година након Првог србског устанка, Карађорђев унук је понео круну изливену од бакра скинутог са топа којим је његов деда војевао за слободу. Круну је дизајнирао неки Чех, Јуза, а веле изливена је у тополивници у Крагујевцу. Сведоци који су се окупили око саборне цркве у Београду кажу да му је тешка круна падала до ушију али је Краљ Петар достојанствено носио, или је то само тако изгледало узбуђеним србским дечацима.
Десет година касније баш та круна ујединиће србски народ трећу годину за редом у трећи рат за слободу. Овога пута бакрена србска круна изаћи ће на Цер и стати пред aустроугарског цара Фрању Јосифа. Бранећи Србију, Карађорђевићи ће срушити са главе Фрање Јосифа „кајзеркруну“ Рудолфа II, коју је триста година пре Јузе дизајнирао неки бриселски златар Јан, који је, веле, израдио у Прагу. Заправо, хабсбуршка круна је једино што ће остати од силне мултинационалне империје чији је распад почео баш на Дрини. Они србски дечаци који су се десет година раније тискали око београдске саборне цркве, заједно са онима којима круна и не значи много, сабили су се у редове и срцем јуначким одбранили своју земљу од три империје које су на њу навалиле.
Краљ Петар ће после рата смирено скинути круну са своје главе и предати је свом сину, Витешком Краљу Александру I Карађорђевићу – Ујединитељу. Краљ Александар последњи је владар који је своју војску лично предводио у рату. Није остало забележено да ли је официрима пекао палачинке и како му је пријао мирис шипурка, али се памти да је на челу србске војске ујахао у Душаново Скопље, ослободио Косово, победио Бугаре на Брегалници и створио државу „већу од Душанове“.
Краљ Петар ће заувек остати највољенији србски владар. Историја не памти да ли је делио сендвиче уз дневнице, али памти да га је народ као свог истинског оца и заштитника прозвао Чика Пера. Народ и данас ‘оће да прилепи надимак човеку на власти. Тај је народ много година касније осудио Краља Александра због скупог и пропалог експеримента са Југославијом. Једна таква грешка скупо се и дуго плаћа. Па и ако он није имао луксуз да буде „генерал после битке“, чак и ако је главом платио своју заблуду, чак и ако се показао Краљевић раван Марку, тешко му се прашта таква коцка са будућношћу Србије. Ко зна како би се и Југославија завршила да је Краљ Александар поживео.
У сваком случају, Југославија је надживела свог Краља. Неокруњену Југославију брзо су прегазили Немци, за којима су дошли њихови првобитни савезници – Совјети. Следеће деценије Југославија, а касније и Србија, савијаће се под малим Шћепанима и прокураторима који служе туђим интересима, час са Истока час са Запада. Карађорђевићима је забрањено да се врате у државу коју су сами стварали, а они који су је рушили нису хтели из ње да оду. Народ тако трпи и ћути, памти прокураторе по надимцима. Још увек сања неке бивше. Године пролазе, ми стојимо.
Није нам много шта остало осим славне прошлости. Изгубили смо много добрих људи, много огњишта, много граница. Остале су ране, успомене и по који педаљ слободе. По нека река, планина, и комад равнице. Изнад свега остао је образ, а ако имамо образа има и наде.
Стодесет година касније опет се једна мултинационална империја намерила на Дрину и на Цер. Опет се народ уједињује, како они којима је Цер олтар отаџбине освештан крвљу јунака, тако и они којима је Цер – Yellowstone, „мирно место за одмор“. Уз свој народ је и часна Кућа Карађорђевића, а то плаши империје које би да марширају на Дрину као мајор Курсула са испита. Принц наследник Филип недавно је, баш негде око годишњице Церске битке, потписао петицију за одбрану Цера од најављеног рудника литијума који планирају Rio Tinto и њихови прокуратори који би да се коцкају са будућношћу србског народа и србске земље. На ову вест непотписана реакција стигла је преко страница некад славног листа, данас режимског таблоида, који се бави политиком. Таблоид тврди да Србија „није монархија, нема престолонаследнике, принчеве или једноставно речено нема аристократију“, а да принц ако неће да странци копају литијум по Церу не треба да захтева да му се врате рудници злата које су њихови дедови отели његовом. Тако су и ономад неки тврдили да Србија више нема ни краља, ни војску, ни територију, па се изненадише око Солуна.
Нема сврхе бранити Карађорђевиће од непотписаних таблотабиса. Да имају разума научили би да се не игра са будућношћу народа и да се такве грешке скупо и дуго плаћају. Да имају образа знали би да се не ките туђим рудницима. Али има сврхе бранити Србију од мултинационалних империја и њихових вражијих дивизија који говоре (и пишу) и нашим језиком.
Можда Србија данас и није монархија, можда ни принц Филип неће дочекати круну. Али Карађорђевићи се опет рађају и крштавају у Србији, опет са народом и у народу. Када се круном овенча будући србски краљ, можда ће му пристајати круна од литијума. Ништа лакша неће бити од оне бакрене, јер је и једној и другој цена – опстанак. Можда ће круна од литијума нашег будућег краља подсетити на оца или деду, на борбу, на слободу. Има Србија аристократију, има људе са образом, има и принчеве и принцезе и престо са законитим наследником. Стодвадесет година касније, империје падају – ми стојимо!
О годишњици крунисања Краља Петра I Карађорђевића
Немања С. Мрђеновић, презвитер