Последња деценија ХХ века, и првих неколико година ХХI, били су период потпуног распада југословенске државе и српског друштва, те се као сасвим легитимно питање наметало тражење правог начина да се као народ повежемо са својим коренима. У неким моментима повратак монархије изгледао је као питање времена, пажња се увелико усмеравала на бирање облика те монархије. Постојале су две главне школе мишљења по том питању: Западна, која је промовисала демократску парламентарну монархију у којој ће Краљ бити дипломатски аватар режима, односно лутка партијских хохштаплера, и њој супротстављена Православна школа мишљења која је промовисала органску и саборну монархију у којој би будући краљ требао бити „клон“ Светог краља Милутина (Немањића). Ниједна школа оновремено није до краја кристалисала своје позиције. Прва идеја остала је на нивоу политикантског „шминкања мртваца“, док се друга увелико задржала на нивоу наивне дечачке занесености.
Данас када је Република Србија економски тигар, чврстих граница, ефикасних демократских институција, непоколебљивих евро-атлантских интеграција и далекоисточних брзих и сигурних железинца, чудесно се враћамо овом основном питању. Дакле, јасно је да је озбиљно разматрање државотворне потентности монархије данас вештачки умртвљена тема, затрпана свакодневним политикантским аферама, медијским тровањем и лоповским колонијализмом којима се егзистенцијално угрожава србски народ. Иако професионални целовековни политичари свих боја и нијанси ово коренско питање опстанка лаконски отписују као архаично и ирелевантно, ми одговорно тврдимо да оно поново нараста и да се његово разрешење тражи као неизоставни услов народног препорода.
Сада, са преко три деценије искуства обновљеног вишепартијског парламентаризма, извесно је да је једина аутентична идеја обнове србске монархије утемељена искључиво на православном монархизму. Западна монархија је толико импотентна да је питање да ли би прелазак из тренутног републиканског система у такав монархистички било осетно чак и у домену естетике. Дакле, она је потпуно излишна и коначно поражена. Међутим, због недоречености горе поменуте полемике, до данас није сасвим јасно шта је заправо православни монархизам. Просечан мислећи Србин није сигуран, ако би се сутра пробудио у Краљевини Србији по мери православних монархиста, да ли би у њој било владе, парламента и партија, да ли би било судова, ко би командовао војском, ко би и за кога прикупљао порез, како би се финансирали универзитети или болнице, ко би наплаћивао рудну ренту, ко би постављао Патријарха и епископе, а ко општинске возаче и/ли државне министре? Да ли би властелини и властеличићи могли да газе децу на пешачким прелазима или би ипак било другачије него данас? Другим речима, да ли би смо се вратили у „мрачни средњи век“ и постали кметови на имању неког феудалца, попут извесног Жекса; или би смо имали Краља као што имамо Смедеревску тврђаву, да га сликамо са матурантима и туристима, али без конкретне употребне вредности?
На жалост и разочарење већине монархиста, у овом питању данас се ипак не можемо ослањати искључиво на мисли великана православно-монархијске мисли. Данас се тражи наш савремени одговор на ово већ помало остарело питање. Наиме, сваки словесни Србин коме је народна полза на срцу, корене наше пропасти тражи даље и дубље у историји него што је 1945, када нам је наметнут комунизам, или 1918, када смо своју државност лакомислено уградили у Југославију. Клица народног раздора и почетак државног разграђивања препознаје се већ у појави политичких партија и парламентаризма међу Србима половином XIX века. О томе су раније писали Свети владика Николај (Велимировић), Димитрије В. Љотић, Небојша М. Крстић и други, сваки у своје време. Њихова размишљања, ипак, не припадају нашем времену и не третирају контекстуално савремена искушења. По речима великог енглеског мислиоца Вилијама Ралф Инга: „Ко се венча духом ове епохе биће удовац у следећој“. У том смислу, позив на укидање парламентаризма и демократских институција, који су били сасвим смислени у њихово време, данас би био више него неозбиљан. На крају крајева, јавне институције у савременој Србији нису само неминовност већ и корисни алати за државотворно прегалаштво и често једина, какава-таква, заштита од партијаша. У том смислу, православни монархизам није позив на повратак у XVIII или неки ранији век, већ позив да се искорачи из духа времена.
Ако смо нешто могли да научимо из искуства диктатуре Краља Александра Карађорђевића, Краља Николе Петровића и Маршала Јосипа Броза, као и апсолутистичке власти Краља Александра Обреновића и председникâ Милошевића, Тадића и Вучића, то је да су народну потребне слободне и ефикасне институције да их заштите од самовоље једног човека и његове партије. Подела и међусобна независност судске, извршне и законодавне власти није нужно супротстављена православном монархизму, нити се њоме укида улога Владара. Најлепши доказ томе је Душанов законик којим се у зениту србске православне монархије и формално-правно дефинише, на пример, независност судске од извршне власти и назире формирање модерних јавних институција.
Душанов законик се увелико ослањао на ранији србски правни зборник, Номоканон Светог Саве. Номоканон или Крмчија је правни зборник чији су изворници византијски правни кодекси, међу којима је најпознатији Јустинијанов Зборник из VI века који је суштински византијска редакција миленијумског наслеђа Римског права. Римско право, пак, изграђено је на философским начелима тражења доброте у човеку и каналисања личне етике у политичке системе, као што је описано код Сократа, Платона и нарочито Аристотела. Аристотеловска политичка етика директно се провлачи кроз византијско-римско наслеђе ка модерном православном монархизму. Оно је кроз векове додатно оплемењено агиографским искуствима Цркве и урамљено јеванђелским начелима човекољубља. Када би смо томе данас додали и савремена искуства политичког живота, добили би смо опис посла идеалног владара у православној монархији.
Православни монархисти најчешће понављају да од Краља очекују да не буде „ни тиранин ни лутка“, већ одговоран Домаћин. Да би заиста био такав, њему је неопходно да има ефикасне и слободне институције које ће га спречавати да склизне у тиранију или у небригу. Краљ мора да буде одговоран Богу и свом народу, по речима Ивана Солоњевича, кроз „диктатуру савести“. Та мистериозна диктатура савести не пројављује се у савременој политици, па чак ни у култури или науци, већ искључиво у Цркви. По речима покојног премијера Ђинђића, „у политици нема места за етику, а коме је до етике и морала, нека иде у цркву“. Црква је та богочовечанска установа која кроз своје хијерархијско устројство једина може да припреми престолонаследника да у државни домострој унесе православни етос.
Православни монарх се влада јеванђелским начелом: који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга… (Мт. 20, 26-27). Улога Краља у савременој православној монархији не би, дакле, била да опонаша јавне институције јер би тада био тиранин, нити да дозволи предају институција у руке партија јер би тада постао лутка. Док западни монархизам тражи од Краља да влада али не управља, православни монархизам, управо супротно, од Краља очекује да управља али не влада.
Краљ треба да буде арбитар и модератор јавних институција и политичког живота у држави. Као такав, он своје узоре не може наћи међу професионалним политичарима, већ међу Светим Оцима и народним домаћинима. Краљ је у православној монархији сличан Епископу у Цркви. Као што су овлашћења Владике црквено-правно скоро неисцрпна, тако су његова ограничења омеђена вером заједнице која се налази под његовим омофором. Извор ауторитета Епископа је двојак, долази од Бога и народа. Ако се прекине нит са било којим од ова два извора, Епископ губи валидност своје службе, постаје пастир без стада, једна трагикомична фигура личне недораслости и јавне саблазни.
Подобно томе, Краљ треба да има на располагању скоро неисцрпна овлашћења која ће бити омеђена диктатуром савести. Не заборавимо да Краљ такође столује по милости Божијој и вољи народној, као и Епископ. За то је кључно да је Црква заштићена од државе и има своју аутономију коју не може да наруши световна власт, нити да црквена може да контролише световну. У односу са Краљем, улога Цркве је да подигне достојног кандидата, да га честито спреми за службу управљања и да га саборно уведе у трон. Када га једном крунише и миропомаже, односно када га устоличи, као и Епископа, остаје само да се моли за њега и да га следи. Тек у случају ако Краљ изневери своју службу према Богу и народу, Црква је дужна да га позове на покајање или уклањање.
У православној еклисиологији, Епископ није на врху пирамиде, није непогрешив нити несмењив, чак ни нерашчињив. Епископ столује и управља литургијски, из центра заједнице, не са врха. Епископски благослов не треба да буде еуфемизам за наређење већ истинска подршка у сарадњи Епископа са презвитерским колегијумом и царским свештенством. Није његов посао да буде креативан у осмишљавању модела којима Црква преноси Традицију, већ да се стара да ти модели не корумпирају Традицију. Епископ треба да инспирише креативност и одржава стабилност. У здравој заједници Епископ, као први слуга, управља а Дух Свети влада кроз Сабор Цркве.
Епископ, наравно, може да злоупотреби своју моћ и да преруши своју вољу у Божију, да своје наредбе формулише као благослове и угуши сваку креативност како би имао мање брига. Али у том случају он престаје да буде јерарх и постаје монарх, он више не управља него влада попут римског папе. Таква политика неминовно води у паралисање институција које се пуне подобним ласкавцима а удаљују се способни прегаоци. Сабори у таквој заједници постају вудвиљ попут једнопартијске скупштине. Такве девијације нису проблем само дотичног Епископа и његове дијецезе, већ и целе Цркве која га је као несазрелог, недораслог и недовољно васпитаног поставила на то место.
У држави се таква ситуација дешава када Краљ занемари или злоупотреби своју службу арбитра и модератора јавних установа. Када занемари вољу народа или се влада мимо Божије милости. Да се то не би дешавало, Краљ треба да сазри у здравој породици, да узрасте у врлинама свог народа и да се васпита кроз Цркву која га спрема за службу управљања. Није његов посао да формира буџет, напише уџбенике, „укорићава“ реке, спасава завејану децу, крпи асфалт по забаченим селима и научи све топониме јужнобанатског округа. У здравом друштву Краљ, као први слуга, управља а Дух Свети влада кроз јавне институције.
О Светом Клименту и Светом апостолу Андреју Првозваном 2024, небеским заштитницима Краљевског Дома Карађорђевића
Немања С. Мрђеновић, презвитер