Често се код нас, као једна од предности монархистичког облика власти, наводe „стабилност, јединство и континуитет“, али без детаљнијих објашњења како би се и у чему огледале те предности у свакодневном животу. Ми се слажемо да су баш те три карактеристике главни адути за повратак круне у Србију, али верујемо да су дубљег значења и узвишеније вредности од пуког маркетиншког слогана. Правилно схваћене, ове карактеристике директно се дотичу свакога од нас, како на друштвеном тако и на личном плану.
Наиме, више је него наивно веровати да би се простом заменом титуле једног човека или семантичким нијансирањем Устава достигао стандард Краљевине Данске или етика Јапанске царевине, као што се и републичким уређењем нисмо много примакли Швајцарској. То што је наша краљевска лоза у родбинским односима са другим династијама, није било од ефективног значаја ни у време Другог светског рата када је било каквог-таквог утицаја круне на политику. То што би смо евентуално показали да смо „раскрстили са комунизмом“ не би било дочекано са радошћу ни на политичком Истоку, ни на Западу. То што Краља не би бирали на изборима, не би умањило нашу склоност ка поделама. Поврх тога, иако се Србијом од 29. новембра 1945. до данас управља скоро искључиво апсолутистички и пречесто се власт концентрише у рукама једног човека, не видесмо ни стабилности ни јединства ни континуитета у било којој од тих републиканских „монархија“. То нам указује да је неопходна дубља промена.
Већина савремених заговорника обнове краљевског уређења у Србији, улогу будућег краља замишља према искуственим моделима председничког управљања, па се неки уздају у Краља који би био шмекер на страним дворовима, попут Јосипа Броза и Бориса Тадића, делилац ордења и отварач изложби попут Томислава Николића и Војислава Коштунице, или постављач и смењивач политичара попут Слободана Милошевића и Александра Вучића. Али улога владара, крунисаног и миропомазаног у XXI веку, најмање се тиче политике. Заправо, политичка манифестација ауторитета Краља долази искључиво као крајња последица његове примарне дужности – старатеља.
Различите друштвене дисциплине понудиће различите дефиниције појма старатељ, али ће сви на крају заједнички именитељ наћи у речи родитељ. Старатељ је онај који поклања пажњу интересу свог штићеника, а поклањање пажње је најречитији израз љубави. Свака је љубав таква, али на овом месту посебно истичемо родитељску. Родитељска љубав је превасходно жртвена, па се тако и од Краља треба очекивати жртва служења, из које ће силом прилика доћи и утицај на политику, али не као примарни мотиватор. Као што ће добар родитељ за основни циљ имати да децу подигне у добре људе, а њихов евентуални професионални успех ће доћи као додатна сатисфакција, тако и народ који сам подиже своје владаре има за циљ да му Краљ буде добар човек, а уз то и способан управљач. Добар родитељ зна да је једини начин подизања деце у добре људе првенствено духовни труд у коме речи следе дела.
Сасвим подобно, и народ који има своју народну династију треба да очекује да у свом Краљу види огледало себе. Из пастирског искуства знамо да огромна већина насилних мужева долази из насилних породица, већина мафијаша је рођена у мафијашким породицма и тако даље. Да би се тај низ прекинуо, неопходан је један покајник који ће схватити погрешност пута на који је заведен и који ће поправљајући себе поправити и своју породицу, макар потомке.
Да би србски народ добио достојног наследника престола, неопходно је да га сам подигне кроз своје духовно узрастање. Тога ради, ниједан србски монархиста не сме себи да дозволи луксуз духовне лењости. Радећи на свом спасењу кроз светотајински живот у Цркви, подвизавајући се кроз процесе духовног чишћења и узрастања, уједно доприносимо и духовном просвећењу Србије. Прецизније речено, то није тек једна од метода којима би се требало узгред бавити већ је то један и једини пут обнове аутентичне, православне монархије у Србији. Народ треба да почне да живи онако како жели да се њиме управља, па ће по Божијој вољи подићи себи Краља, народног сина и родитеља.
За народну династију је важно да живи са својим народом и у народу. Велика је разлика између живота уз народ и у народу. Они који живе уз народ науче да користе слабости у народу како би га заводили, а своје узоре, идоле и стремљења налазе далеко од тог народа којим владају. Они се диве Максу Веберу, капитализму, протестантизму, комунизму, Мурату и Дубаију. За разлику од њих, они који живе у народу знају да тај народ не једе паризер зато што воли, не сунча се у Херцег Новом јер је ближе од Задра, да се тај народ поноси својим херојима, патријарсима, војницима. Старатељу народа није потребан PR, стилиста и тајкунска телевизија да би га народ препознао као свог, довољно је да пред народ изнесе оно најбоље што има у себи. Али да би могао да изнесе добро, мора да култивише добро у себи.
Сваки члан народне династије морао би од малих ногу да се саживи са народним коренима, културом и традицијом. Замислимо за тренутак будућег србског Краља и његову браћу и сестре како као основци иду у обичну школу и тамо се друже са децом обичних људи. Да тамо морају знањем да поправљају „кеца“, као и сваки други ђак. Да им родитељи ограничавају време пред екраном, као и њиховим друговима њихови родитељи. Да иду другарима на рођендане, да иду заједно на екскурзије, такмичења и утакмице. Да им успех у школи и друштву гарантују труд и таленат а не презиме.
Када би будући србски Краљ од детињства научио да буде парохијанин своје локалне парохије, ни по чему важнији од свих осталих. Да та парохија не буде дворска капела, већ аутентична локална заједница у пуном значењу свог имена – сапутништво ка Царству Божијем. Када би научио да је његово „амин“ једнако важно као и свако друго међу царским свештенством. Да додаје свештенику кадионицу, да пева у хору и не солира, да се причешћује и исповеда.
Уместо средње војне школе, какав је обичај владао међу принчевима света који је пропао, да наследник иде у србску православну гимназију, где ће се не само едуковати већ и образовати. Да научи да чита језик Светог Саве, који данас ни најмањи постотак србских академика не би разумео. Нека и добије двојку из познавања црне металургије Мађарске, али нека зна тропар своје Крсне Славе. Да у поноћ и подне зна и колико је Њутнових закона и колико је Светих Тајни, да је читао Андрића, Пекића, Црњанског, Иљина. Да је чуо и Нирвану и Силвану. После школе да служи војску и прође редовну обуку заједно са својим исписницима. Затим да студира шта год жели и где год жели. Да се ожени, изроди децу, да их успављује и промени по неку пелену. Да бди над њима кад су болесни. Недељом да их води у цркву, а понедељком у школу. Да им ограничава време пред екраном. Да им прича о деди и наврдеди. А на концу, као зрео човек, да преузме на себе ауторитет круне као символ врхунског народног старатеља.
Једном када се крунише и миропомаже, онда више Краљу не приличи да буде обичан син, студент, војник, парохијанин… Он више није неко о коме се други старају, већ преузима одговорност за оне за које се стара. Краљ треба своје највеће врлине да понесе из куће и породичног васпитања. Већег наследства од родитељске љубави ни Соломон није понео. Треба да буде довољно мудар да зна колико не зна, те где и од кога да тражи одговоре на компликована државна питања. За то ће да га спреми ауторитет школе. Да не помисли да се разуме у стратегију и тактику зато што му салутирају генерали, нити да се игра са синовима свога народа као са луткицама, јер није провео змиску ноћ на стражи. За то ће да га припреми ауторитет војске. Да не помисли да је власник душа зато што ће окадити олтарску трпезу, нити да меша обичаје и Традицију, већ да разуме да је власт пре свега небески призив на служење Богу и народу. За то ће да га припреми парохија.
Краљ васпитан да поштује ауторитете породице, школе, војске и Цркве, био би природна веза између Бога на небу и домаћина на земљи. Ауторитет таквог владара поштовали би како партије и политичари, тако и сав поштен народ; како монархисти тако и републиканци. Такав Краљ био би и биће истински извор друштвене стабилности – јер је непоткупљив, народног јединства – јер је пажљив и културолошког континуитета – јер је зрео. Такав Краљ биће син и отац свог народа, образ својих родитеља и образац своје деце – старатељ и попечитељ ползе народне.
О годишњици мученичког пострадања Витешког Краља Александра Карађорђевића
Немања С. Мрђеновић, презвитер