Словенски народи, нарочито Срби, по традицији имају однос поштовања Природе и природних закона, Божијих закона. Управо такав став, такво поимање света је стално код словенских народа, нарочито код оних који су остали у традиционалнијој религији, Православљу, које је окренуто више духовности, а мање материји и материјалном.
Ина Царова, руска сликарка, педагог и теолог, долазећи често у Србију, у којој воле Русе и Русију, описала је Србе као народ који је радостан. Срби, исконски везани за природу, знају да после кише гране Сунце и радују се. У времену страшном, времену зла, Србин трпи ћутећи, истрајава у трпљењу и не размишља има ли сврхе, има ли логике да се трпи. И још једну је Ина Царова особину препознала код Срба, инат (енгл. spite, нем. Trotz). Није то само српска особина, многи се људи понеки пут тако понашају, али код Срба је урођена, у генетском коду забележена особина. Српски инат може да буде потпуно ирационалан, понашање и одлуке на сопствену штету, али ипак, истрајавају на томе, без обзира на очигледно лоше последице и казне.
Године 1999, најмоћније силе света – деветнаест земаља НАТО – нападају ослабљену, претходним хибридним ратовима и санкцијама исцрпљену Србију, саму, без икога у свету. Русија слаба и немоћна, којом владају непријатељи соствене земље, нити може, нити хоће да помогне. Графитне бомбе бацају на трафо-станице. Градови, села и индустрија остају у мраку. Српски научници налазе начин како да чисте електро-постројења. Онда падају разорне бомбе, „паметне“, високо прецизне, гори отровни пирален из трансформатора. Горе рафинерије нафте и хемијске фабрике. Црни дим леже преко Србије. Гађа се радиоактивним „осиромашеним“ уранијумом, који ће хиљаде година да трује земљу и људе. Руше мостове, гађају народ на пијацама, путничке возове, болнице и скромне куће грађана. Убијају 16 новинара телевизије. Колоне избеглица по Косову и Метохији су им личиле на српске тенкове… А Срби, на трговима играју, слушају рок музичаре, који свирају бесомучно и из ината. И народ се смеје. На мајицама цртају мете (target). Па, нек’ падају бомбе. Нашe радовање животу не могу да нам убију. То је та српска особина, спој ината и радовања животу.
НАТО бобардовање Србије је била проба за Русију, „пробно постројење“ (pilot plant).
Србија и Срби су увек били Христова жртва, али су васкрсавали. Кнез Лазар је пред битку на Косовом пољу, уочи Видовдана 1389, причестио војску. Указао му се у сну Господ Бог и упитао га хоће ли царство земаљско или царство небеско. Изабрао је царство небеско. У боју је погинуо и Лазар и највећи део српског племства и војске. Погинуо је и султан Мурат I, а Османлије су се повукле. У Европи се славила победа хришћана, али са севера су Угари нападали на Србију и деспот Стеван Високи, син Лазарев, је морао да склопи мир са Бајазитом, султаном турским, и призна његову врховну власт. Срби су онда, 400 година трпели насиље и зло Османлија, али 1804, под Карађорђем и касније под кнезом Милошем, Србија васкрсава.
И 1914. Аустро-Угарска у „скоку на Исток“ (Drang nach Osten) напада малу и ослабљену Србију. Сила највећа у Европи, петнаест пута бројнија и многоструко јача и богатија, наступа и чини најстрашније злочине над цивилним становништвом. Генерал Оскар Поћорек јавља у Беч, да је Србија готова. Али српска војска у ноћи 15. августа 1915. у контраофанзиви разбија аустроугарску војску, која у паници бежи, дави се у Дрини и 24. августа нема више ниједног аустријског војника, сем око 5.000 заробљених који су донели тифус од којег умире око 150.000 Срба. У октобру 1915. Србију напада, поред Аустро-Угарске, и Немачка и Бугарска, с’ леђа. Ту силу српске снаге нису могле да одбију и повлаче се према Јадрнском мору и ту доживљавају страдање у снегом завејаним планинама и приморским мочварама Албаније. Десетине хиљада војске и народа је страдало. Према сведочењу књижевника Бранислава Нушића, само деце је страдало око 30.000. Захваљујући ултиматуму руског цара Николаја II, Савезници (Французи и Италијани) превозе остатке српске војске, народа и Владу на Крф, где се војска опоравља и са Савезницима средином септембра 1918. пробија Солунски фронт. Бугарска капитулира за две недеље. У силовитом јуришу, за месец дана ослобођена је отаџбина и земља скоро до Беча и Будимпеште. Опет је васкрсла Србија.
У Другом светском рату опет је Србија нападнута, 6. априла 1941, од Хитлерове Немачке и њених савезника, Италије, Мађарске и, наравно, Бугарске – с’ леђа. Ствара се нацистичка, геноцидна хрватска држава у којој је до 15. маја 1945, на најгрозније начине, убијено преко 700.000 Срба, али и Јевреја и Цигана (Рома). Убијање Срба настаљају комунисти и по завршеку рата. Александар Ранковић, начелник ОЗНЕ и министар унутрашњих послова ФНРЈ, на неком конгресу извештава да је његова служба ликвидирала 368.000 „непријатеља народа и државе у Србији“. Али, и опет Србија васкрсава.
Србин се радује јутру, кад сване дан, кад светлост победи таму, као што ће добро да победи зло.
Срби су веома стар народ са необичном историјом, каква се и може да очекује на географском положају где се они налазе. Овде је на Хелму (Хум – брдо), Балкану, раскршће путева из Европе у Азију и Африку. Ток великих река, поготову Дунава, је природно, важно чворно место за оне који су тежили са истока и југа, из Мале Азије да продру у Европу. Исто тако туда је био природан пут за „Продор на Исток“ (Drang nach Osten).
Више десетина хиљада година у пределима Подунавља клима је била погодна за живот човека, за развој пољопривреде, развој металургије и технологије људских делатности и потреба. На Ђердапу поред Дунава пре више од 8000 година живели су људи, у миру и могућности да не лутају тражећи храну да преживе, већ бавећи се риболовом. Ту почиње развој пољопривреде и сточарства. За развој пољопривреде је у теснацу Ђердапа недостајао простор, обрадива земља, па је даљи развој настављен на погоднијим пределима, као што је подручје Винче и дугих места где 5000 година пре Христа почиње Винчанска култура са развојем разних људских делатности, а пре свега пољопривреде и сточарства, вештина израде алата, градње простора за становање, појава металургије и других технологија са ширењем знања и потреба тадашњих људи. Развијају се астрономска и календарска знања. Развија се технологија преноса информације и долази до настанка праписма, које се усавршава и шири на исток, запад, на север и југ. Трагови прасрпског језика су у санскриту и ведама-знањима (отуда: поведати, проповедати, то јест говорити, предати знање). Срби су живели у миру, радили, стваралии напредовали у разном знањима. Седелачки живот у складу са природом, по законима природе је трајао дуго, док се нису појавили припадници номадских племена и другачије културе.
У историји српског народа, писаној пред Берлински конгрес, настала је прича како су се Срби населили на Балкану у шестом веку, препешачили Дунав дишући на трску. Основа за ту смешну политичку причу је наводни запис ромејског цара Констатина VII Порфирогенита, као књига (De administrando imperio) штампана у Лајдену 1616. године на латинском језику, писана од језуитских фратара. Не верујем да је у X веку ромејски цар Констатин VII Порфирогенит свом сину писао упутства како да влада царством на латинском језику. Питам се, да ли је неко од заступника те приче видео оригинал из Х века?
Пре око сто година изашла је у Немачкој из штампе књига Освалда Арнолда Готфрида Шпенглера „Пропаст Запада“ (Der Untergang des Abendlandes). Освалд Шпенглер је био немачки историчар и филозоф историје, који је улазио у области математике, науке и уметности. Замерано му је да говори и пише више по интуицији, а мање као научник и истраживач са цитатима извора. У тој, у своје време изузетно популарној, књизи говорио је о цивилизацијама као о бићима, која се рађају, расту, јачају, стагнирају и уморна и морално растројена на крају умиру. Ова, садашња цивилизација материјалистичког Запада је, по Шпенглеровом виђењу, на заласку. Буди се цивилизација духовне суштине, цивилизација окренута природи, поштовању природних и Божијих закона, поштовању човека у суштинском, традиционалном смислу, поштовању народа и држава народа. По Освалду Шпенглеру то је цивилизација словенског Истока. Србија је била, већ више пута, жртвено јагње новом времену. Надајмо се да неће поново бити распета, као Христос, на крсту глобализације, него да је већ васкрсла и да се креће ка новом животу.
Да ли су ова вековна страдања и искушења српског народа и Србије обликовали српски поглед на свет, веру у Бога и природу и човека, да се непоколебиво радује свету и новом дану, али и да на том путу тера инат и не одустаје од онога у шта верује? А треба да верује у Љубав, јер Љубав је највећа сила на свету. Тако је говорио отац Тадеј из манастира Витовница.
Проф. Иван Витез Стратимировић од Кулпина