У православној политичкој теологији монарх није као на Западу „заштитник вере“, нити као понегде „поглавар Цркве“. Наш монарх, особито што је код Срба крунисани владар увек био истородне крви и вере, је син Православне Цркве. Корен ове разлике налази се у темељима српске државне и црквене самосвојности за коју је карактеристично и то да држава није легитимизатор Цркве већ је монарх добијао своју потврду од Цркве. Православна вера, пак, није била предмет располагања високог клира, већ благодатно предање народа који је кроз своју оданост Цркви створио услове за рађање краљевине. Краљ је тако заштитник народа, али је народ чувар вере, с тиме што краљ добија легитимитет кроз верску потврду. Тако се ствара један савршени круг и органска повезаност која гарантује аутентичност и слободу свих идентитетских фактора.
У посланици Источних патријараха из 1848. недвосмислено се каже: „…код нас ни патријарси, ни Сабори никад нису могли увести нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас само тело Цркве, тј. сам народ…“ Ако управо из тог народа ничу и јерарси Цркве и владарске династије, без обзира на пролазне слабости државног апарата, круна као символ народне самосвојности никада не може бити трајно изгубљена. Чак и када наступе такозвана смутна времена, попут отоманске окупације, комунизма и данашње партократије, Круна се похрањује у Цркву као њен природни репозиторијум. Када се народ опорави од државотворне раслабљености или се ослободи окупације, Круна се не враћа на престо по некаквом слову закона него се народ духовним препородом враћа Круни – подобно повратку блудног сина свом оцу (Лк. 15, 11-32).
Примере депоновања Круне, не искључиво као предмета већ као њене суштине, тј. видљивог символа народног јединства сабраног у ползи заједнице крштених, имамо управо у богатој српској историји. Не само што је Црква била та која је кормиларила управљачким дужностима међу српском властелом од пропасти државе Немањића па до последњих изданака светородних Бранковића, већ је она рађала и касније наследнике. Када се 1502. у Срему упокојио Јован Бранковић, последњи српски деспот, његова супруга Јелена је по благослову Цркве позвала свог сродника из Црне Горе, господина Стевана (Штиљановића), да као достојан наследник преузме терет српске круне и бригу о народу.
Кнез Стеван, како сведочи Свети Јустин Ћелијски, „иако беше опасан влашћу, никада не заборављаше чинити правду. Но, времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот српски може се заиста упоредити са Светим Александром Невским или са Светим Јованом Владимиром.“ Без обзира што су мађарске власти имале друге фаворите и званичне титуле делили другим личностима, у народној вери као истински и једини легитимни наследник Бранковића столовао је само кнез Стеван са кнегињом Јеленом Штиљановић.
То што су у међувремену званичне титуле и званичну власт носили други, нема никакве везе са прејемством легитимности чији је ексклузивни чувар Црква. У том ланцу, директни наследник деспота Јована био је кнез Стеван, а директан наследник кнеза Стевана био је Карађорђе. У периодима мрака који су се протезали између њих, Круна је сијала у Цркви, која као Богочовечанско тело Христово на земљи не може да буде савладана тамом.
Стеван Штиљановић понео је терет управљања у време када је народу требао владар јововског карактера, символ трпљења и издржљивости. Када је народу требао давидовски мегданџија и слободољубиви устаник, Црква је позвала Ђорђа Петровића, а када је затребао соломонски преговарач и дипломата, Круна је предата Милошу Обреновићу. Има тих примера прегршт и нема потребе ићи кроз сваки понаособ, довољно је и ово да се препозна да Круна када није на престолу пребива у Цркви као у Барци спасења.
Овај историјски ток показује да питање монархије није ствар носталгије, већ духовног поретка. Из њега такође закључујемо и да православни монархизам није једна у низу идеологија, већ дискурс политичке теологије изведене из Светосавља као философије живота. Према томе, јасно је да је круна и данас у истом репозиторијуму у коме пребива од када су Совјети и њихови домаћи сарадници на српски престо довели хрватског бравара и његове наследнике и обожаваоце, од Милошевића до овог данас и оног сутра. Из тог чувалишта ће поново бити изнета и враћена законитом наследнику када народ, као чувар благочашћа, а не „сабори и патријарси“, препозна свој дуг према Небу и земљи. Краљевина Србија се неће обнављати у парламенту Републике Србије, него ће се Срби духовно обнављати као народ. Неће се Круна враћати народу него народ Круни.
О празнику Светог Стевана и Јелене Штиљановић 2025.
Немања С. Мрђеновић, презвитер