Велики црквено-народни сабор Руске Православне Цркве, одржан у Москви 1917. године, закључуио је да би „раздвојити Цркву од државе било једнако као тражити од Сунца да не сија или од огња да не греје“.
Друштво је заједница састављена од личности које живе на одређеном простору и међу којима су уређени међусобни односи и положаји. Цркву је већ теже дефинисати; шта више, исцрпна и свеобухватна дефиниција Цркве не постоји, нити ће икада постојати, јер се ради о једном надљудском, надземаљском и надприродном организму, који постоји ради људи, земље и саме природе. Црква је богочовечанска заједница оних који верују у Христа и који су одговорили на Његов позив. Црква није од овога света јер Христос није од овога света. Ипак, Црква свакако има и своју историјску реалност у овоме свету са којим се прожима и који освећује и уздиже ка Богу, а никада и ни по коју цену не игнорише.
Цркве се и те како тиче друштво, јер у друштву живе људи, личности, круна стварања и боголика бића која су највеће благо Цркве. У том смислу, Цркве се тиче и питање облика власти у друштву. Савремено српско друштво често бира да игнорише ову реалност јер се на тај начин живот чини једноставнијим.
На пример, свештенику је лакше рећи да га се не тиче „политика“ и да се он бави искључиво спасењем људских душа. Међутим, зар нису све душе вредне спасавања? Зар неће бити велико искушење за душе верника када политика од њих направи избеглице, бескућнике, прогнанике, просјаке, инвалиде, болеснике, екстремисте? Како ће свештеник да разгори веру у души човека која је израњавана бројним издајама, преварама, злоупотребама? У времену такозване „Украјинске кризе“, када се шпекулише о томе да ли је амбасада неке моћне државе умешала прсте у унутрашње уређење Цркве, може ли посленик Цркве себи дозволити луксуз да игнорише јавни живот друштва у коме живи?
Са друге стране, може ли секуларно друштво да игнорише Цркву када уређује друштвене односе међу личностима које су већином или углавном хришћани? Политичари који игноришу верска осећања народа којим управљају и који безобзирно газе по вери народа, завршавају – у најбољем случају – у опозицији. У савременом свету један те исти човек истовремено је и homo politicus и homo religiosus, а Црква и друштво се кроз тог човека прожимају. Управо ту, у хришћанској антропологији, рађа се теолошка грана која се зове политичка теологија.
Нажалост, данас су друштво и држава синоними. Често говоримо о српском друштву, америчком друштву, немачком друштву… Међутим, ако – примера ради – немачко друштво посматрамо кроз време, приметићемо да то никако није друштво исте природе. Немачко друштво је данас демократско, недавно је била нацистичко, пре тога скоро па социјалистичко, пре тога је било романтичарско… Карактер немачког друштва мењао се према утицају власти, а власт је заправо прави синоним за државу. Ова конфузија повезана је са појавом идеологија, након Француске револуције, која је у читавом хришћанском свету у први план избацила антихришћанске друштвене струје.
Пре Француске револуције, оно што зовемо немачким друштвом могло се описати као мешано католичко-протестантско, француско друштво такође, руско и српско била би православна друштва. Дакле, до Француске револуције дух и карактер друштва одређивала је вера народа, а не идеологија. То је оно што данашњег свештеника охрабрује да се не бави политиом, односно јавним животом.
Црква није и никада неће подржати ниједну политичку или економску идеологију. Неће их подржати из простог разлога што су идеологије скуп месијанских идеја које заокупљају срца и умове људи који желе своју визију „спасења света“ да наметну свима. Црква насупрот томе учи да никакве месијанске идеје не треба да улазе у наше срце осим јеванђелске поруке јединог истинског Месије и Спаситеља, Господа Исуса Христа.
У том смислу, пре Француске револуције члан српског друштва који је уједно био и члан Православне Цркве, разумевао је себе као православног Србина, члан шпанског друштва био је католик Шпанац. Тек од Француске револуције појављују се демократе, фашисти, социјалисти… па неком руском комунисти постаје ближи кинески комуниста од српског демократе, а српском демократи ближи је хрватски демократа од грчког фашисте итд. Идеологија преузима примат и обликује друштвено уређење према политичким и економским интересима појединаца који контролишу токове новца а не према интересу целокупног народа.
У свету идеологија питање облика владавине постало је сасвим секундарно. Поменута Шпанија данас је демократска краљевина, а до јуче је била фашистичка република. Република Уркајина је до скора била демократска и независна, а сада је фашистичка држава-марионета. То што је Шпанија краљевина и што је Украјина република није играло никакву улогу у формирању карактера друштва, јер је питање облика власти потиснуто када је из ових токова потиснуто и питање Цркве.
Монархија као облик друштвеног уређења је библијски друштвени одраз теолошког стања Свете Тројице. Наша Света Црква исповеда догамтско веровање у монархију Бога Оца, односно да је Бог Отац једини извор и узрок и Сина и Светога Духа. Народ Божји је по својој природи настојао да своје друштво на земљи уреди према својој вери у Бога. Шта више, у Књизи изласка имамо и јасну заповест Божју Мојсију да уреди у Скинији, старозаветној цркви, све онако како му је Господ показао на Гори.
У Првој књизи Самуиловој учимо о првој Богом санкционисаној монархији на свету. Самуило је остарели судија, како се у то време називао духовно-световни владар народа Божјег, чије синове народ није прихватио за судије, и на молбу народа – а по снисхођењу Господњем – успоставља се цар у Израиљу. Извор царског ауторитета је Божја воља потврђена миропомазањем, према овом примеру. Такав Владар може очекивати у свему Божју помоћ и потпору док се држи Божјег закона, о чему опет сведоче бројни старозаветни примери, попут свргавања цара Саула због прекршаја Божјих заповести и постављења Богом изабраног цара Давида.
Исти дух носиоца власти као носиоца одговорности преноси се и у Нови Завет, чак и међу незнабожачким народима. Када Понтије Пилат саслушава Христа, Који има власт над земљом и над небом, и пошто му Христос не одговара на постављено питање, он га прекорава и каже: „Знаш ли ти ко сам ја и да имам власт да те разапнем или да те пустим?“, на шта му Христос одговара: „Не би имао никакве власт нада мном када ти не би било дано одозго.“
О томе нам додатно сведочи Свети апостол Павле у Посланици Римљанима (Рим. 13, 1-7): „Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато, ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божји који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част.“
Наравно, о томе је говорио и Свети апостол Петар у својој Првој посланици (1. Пет. 2, 13-16): „Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божја да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије. Свакога поштујте, братство љубите, Бога се бојте, цара поштујте. Слуге, будите покорни са сваким страхом господарима, не само добрима и благима него и грубима. Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савјести ради Бога, страдајући неправедно.“
Ово је речено још у време када је Римска империја била паганска и када је прогонила и убијала хришћане. Не само да се поштује ред, него и да се молимо за оне који су на власти, како каже Свети апостол Павле у Првој посланици Тимотеју (1. Тим. 2, 1-2): „Молим, дакле, прије свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости.“
У постапостолском периоду Римска империја се изменила из паганске у хришћанску, у чему су огромну улогу и први корак учинили управо Свети цар Константин и царица Јелена. Цар Константин је својим животом и начином владања, те сазивањем Првог васељенског сабора, дао Цркви један нови задатак у односу са друштвом, а то је да буде душа државе. Оно што су човеку душа и тело, то су народу Црква и Држава.
У Ромејском царству радило се на изградњи не идеалног, пошто је то немогуће, већ најбољег могућег односа који се звао симфонија или сагласје Цркве и Државе. Та симфонија, коју ми зовемо православна монархија, најлепше је изражена у Шестој новели Светог цара Јустинијана (VI век):
„Највећи дарови Божији међу људима, дати човекољубљем одозго, јесу: свештенство и цесарство; прво да служи ономе што је божанско, а друго да управља и да се стара о ономе што је људско. А оба, исходећи из једног истог начела, украшавају људски живот; јер царевима не може бити ништа тако важно као част свештеника који се за њих саме увек Богу моле. Јер, ако су први у свему непорочни и ако пред Богом буди имали смелост, а други правилно и како доликује почну украшавати предате им градове и оне који су под њима, постаће некакав пријатан склад све што људском животу дарује добро. А то ће бити, верујемо, ако се сачува надзирање свештених правила који су апостоли – праведно хваљени и слављени, и очевици Божије Речи – предали, а Свети Оци очували и казивали.“
Овај идеал никада није у потпуности досегнут у историји. Тензије између државе и Цркве никада и нигде нису биле веће и опасније него баш у Ромејској монархији, где се често јављао цезаропапизам, односно тежња световне власти да преузме и црквену власт. Било је царева јеретика, попут византијских иконобораца. Петар Велики је Руској Цркви одузео Патријарха у XVIII веку и поставио Синод којим је руководио државни службеник (лаик). Преко њега су у руску, а последично касније и у Српску Цркву, ушле разне латинштине. Треба се сетити и кнеза Милоша Обреновића који је додељивао и одузимао парохије, петљао се у рад манастира, епископа… Краља Александра Карађорђевића који је законом државе регулисао рад Синода и Сабора, избор Патријарха…
Али дивни су и примери сагласја, међу којима вреди истаћи Светог цара Константина, који је поучавао епископе Првог васељенског сабора о међусобној љубави и чувању части. Па и Милоша Обреновића који је, на пример, Девети апостолски канон о причешћивању верних чувао присилом државе и практично враћао народ у Цркву. А изнад свих других светли пример Светог цара Теодосија из IV века који се смерно повиновао епитимији коју му је наложио Свети Амвросије Милански. Управо је Теодосије био цар који је Хришћанство прогласио царском вером и законом забранио паганизам.
Он нам, заједно са другима, попут Светог цара Николаја II, може бити и најбољи пример, најлепша слика или икона онога што православни владар треба да буде – слуга Божји и господар народа Божјег, водећи се јеванђелском науком да онај ко жели да буде први треба да буде спреман свима да служи. Цар је икона Христа Цара, као што је Епископ икона Христа Првосвештеника.
Ово је најважнији аспект питања зашто монархија, а не република. Цркви је могуће да постоји и у републици, па и у анархији; нико не каже да без монархије нема Цркве. Као што душа може да живи и без тела, тако може и Црква без монархије. Подобно, као што не може да живи тело без душе, тако не може ни монархија без Цркве. Међутим, у личносној одговорности монарха пројављује се сва посвећеност монархије Небу. Цар је на првом месту одговоран Богу за поверени му народ. Краља Бог бира, он се рађа изабран да служи Богу и народу. Њега Црква миропомазује и на њега силази благодат. Цар или Краљ се од најранијег детињства спрема да буде отац народу и домаћин у држави. У републици се управитељи смењују сваки час, управо да никада нико не би био одговоран за било шта.
Диван пример томе имамо и у нашем народу. Још и данас многи критикују краља Петра II што је 1941. напустио државу. Краљ је у то време био малолетан, практично дечак, коме је круна просто утрапљена десет дана раније, када се распала и политика и држава много старијих и озбиљнијих личности. Али нико не позива на одговорност те друге личности. То је због тога што чак и противници монархије у дубини душе осећају разлику у одговорности. Политичари, макар и државници, су на својим положајима ради каријере, а монарх ради народа. Код нас нема ни Гвелфа ни Гибелина, јер је свим струјама јасно да је позиција монарха пре свега позиција личне одговорности пред Богом.
Зато Православна Црква сматра да је најбољи облик друштвеног уређења монархија, и то симфонијског или органског друштвеног уређења. Српска Црква нема никакву сумњу у овај постулат. Патријарх Павле је 25. новембра 2003. године, писмом Њ.К.В. Престолонаследнику Александру изразио и завничан став СПЦ за обнову монархије. Руска Црква је 2001. званично изнела став да је сагласје државе и Цркве у монархији најбољи начин односа државе и Цркве. Бугарска Црква је 2016. донела одлуку да се у Литургију врати прозба за цара. Грузијска Црква активно ради на обнови монархије и учнила је можда и највише на том плану, ујединивши две супарничке династије, чијег је првог заједничког потомка крстио грузијски патријарх, пожелевши му да седне на трон. Стога, ако је историјско искуство Цркве сведочанство њеног богословског предања у историји, онда се може рећи да она не само да памти православну монархију као прошлост, већ је јасно види и као освештану, сигурну стазу будућности православног света.
О 70. годишњици престављења
Светог владике Николаја Охридског и Жичког
(5/18. март 2026)
Немања С. Мрђеновић, презвитер