Питање повратка монархије као облика државности у Србији циклично добија и губи на популарности, али перманентно опстаје на нашем друштвеном хоризонту већ скоро четири деценије. Почетком деведесетих година ХХ века, у процесу распада Југославије, природно се појавило питање треба ли Србија да буде република или монархија. У мору изреченог и написаног данас би смо као посебно актуелно могли издвојити запажање Зорана Обреновића из октобра 1991: „Монархија би овде можда имала шансе само у случају, да из садашње државне кризе српски народ изађе поражен, а то значи државно, културно и политички разбијен.“ Значи, има шансе.
Поврх ондашње државне кризе у Југославији у обзир треба узети и шири контекст идеолошке кризе у свету. Како је у студији Црква у посткомуниситичкој Европи писао Христо Јанарас: „Крајње је очигледно да комунистички режими источне Европе нису пропали због општенародне реакције на историјски материјализам. Пропали су због општенародне жеље за ширим историјским материјализмом и јачим историјским материјализмом. Њихов колапс није био тријумф нематеријалистичке идеологије над голим материјализмом. Тријумфовао је боље организовани, осмишљенији и ефикаснији систем историјско-материјалистичког уређења живота људи над системом који је био неадекватан и неефикасан. Оба система делила су једну заједничку идеологију, она је била база (basis). Разлике су биле ограничене на поље управљачке суперструктуре/надградње (Überbau).“
Народ који је поражен државно, културно, политички, војно и идеолошки, нема избора него да се обнавља. Процес народне обнове за сваког словесног Србина значи пре свега одустајање од материјалистичке идеологије, било да се она крије под плаштом социјализма или нео-либерализма. Тај процес не постиже се кретањем у једној историјској равни, било револуционарним срљањем напред у апокалипсу или конзервативним повлачењем уназад у кризно време. Дубоко у трећој деценији ХХI века, тај процес осећа се широм света јер је данас капитализам у кризи сличној оној у којој је био социјализам пре тридесет или четрдесет година. Широм света дешавају се велике промене, од војно-стратешких савеза, преко криптовалута до животних стилова. Убрзано се траже нова друштвена решења која би макар одгодила крај кризе.
Срби као један од заветних народа, далеко старијих од Буржоаске револуције, имају луксуз да не морају да прте нову стазу и откривају топлу воду. Наше народно државотворно, верско и културно предање су идеална платформа за ново време. Простим напуштањем историјског материјализма и обнављањем аутентичног државотворног израза србског народа, базираног на идеалима Светосавља, народна обнова се показује као остварива мисија.
Повратак темељима србске државности није позив на некакав амишки начин живота, одбацивање савремене технологије, нити чак друштвених институција, али није ни препакивање труле данашњице у „монархистичку“ амбалажу. Монархизам није покриће за несувислу идеју како „Србима треба чврста рука“. Шта више, у православној монархији има места за више институција него у секуларној Републици Србији. Примера ради, Краљевина Србија уз представничку скупштину народних посланика треба да има и горњи дом парламента у коме би седели посланици струковних сталежа. Њихова мисија била би првенствено да одржавају равнотежу политичке моћи и спречавају партијску злоупотребу народних и државних интереса. Плагијатори и фалсификатори могу да напредују у партијским круговима, али у оквирима струке јасно је да су хохштаплери и да немају капацитет за функције. У најбољој традицији србске државотворне потентности, покретачка снага друштвених односа у таквој Србији не би био материјализам већ људско достојанство и стручност.
Пример овакве једне обнове имамо и у својој скоријој историји. Србски вожд Карађорђе био је тек један у дугом низу Срба који су кроз еру турског ропства подизали буне и устанке са надом за ослобођење народа и васкрс србске државе. Стицајем околности, његов устанак био је зора слободе у Србији. Срца загрејаног јуначким еповима о Косову, Светом цару Лазару и Краљевићу Марку, Ђорђе Петровић повео је народ у борбу која је започета још у XIV веку, али је при томе користио најсавременије оружје и оруђе које је имао. Тражио је помоћ од хришћанских држава које су у датом моменту биле јаке, не од оних чија је успомена била јака, успоставио је и нове облике институција власти са првом модерном Владом, а за првог србског премијера поставио је једног свештеника – проту Матеју Ненадовића.
Међутим, идеолошки заступници историјског материјализма, који Први србски устанак називају „Србском револуцијом“, тврде како Карађорђе није био инспирисан србским гусларима већ француским револуционарима. Да се није борио са слободу свог народа, већ је некако више повео синдикалну борбу у сукобу класа унутар Отоманске империје. Ако би то заиста била база Карађорђевог устанка, онда је надградња небитна и може бити како република тако монархија или нешто треће. Можда би и сам Карађорђе у таквој ситуацији пре одабрао добру Отоманску републику него лошу Србску краљевину. Али то просто није истина.
Србима је, како данас тако и јуче, далеко важнија Жичка беседа о правој вери од Париске декларације о правима човека и грађанина. Савина беседа долази као плод искрене очинске бриге за од Бога му поверени народ и он одмах по крунисању првог србског краља даје јасна упутства свим сталежима који служе народним интересима кад каже: „Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.“
Одбацивањем монархије, која је по речима Светог патријарха Павла „крсно име Србије“, одбацује се светосавска вера да је сам Бог укључен у историју. Ни република ни демократија као идеологије нису донеле свету ништа што већ није постојало унутар монархије. Никаква политичка права нису прешла на обесправљене масе, никаква просвећеност није обасјала тобож потлачене класе. Једино што су идеологије републике и демократије учиниле јесте да су извор ауторитета којим управљају преместили са Бога на себе саме. Никоме нису одговорни. Са друге стране монарх који је Самодржац (αὐτοκράτωρ), није оно што модерна демократија описује као „аутократу“, односно тиранина, већ је главноодговорни старатељ народних интереса пред Богом коме и дугује свој положај. Монарх ни са ким не дели одговорност за своју службу, већ дрхти пред лицем Божјим и вољом народа.
Отуда је борба против монархије само прокси рат против Бога а тиме не само метафизичка категорија већ и чист сатанизам. То је продужетак луциферијанске побуне против ауторитета Господа Бога којим се у ово неблагословено дело на превару увезују и многи добронамерни људи. Пад монархије је последица опште замене богочовечанског поретка јаловим хуманизмом. Тога ради немогуће је обновити аутентичан нематеријалистички друштвени поредак, а уједно не обновити и монархију. Обнова монархије није и не сме бити питање сентименталног погледа у прошлост колико озбиљног промишљања будућности народа.
О 262. годишњици рођења Великог Вожда Ђорђа Петровића – Карађорђа
Немања С. Мрђеновић, презвитер