О књизи Упориште: огледи из православног монархизма
презвитера др Немање С. Мрђеновића
Већ више од тридесет година тема монархије присутна је у српском јавном простору. Бројне истакнуте личности залагале су се за њен повратак, а образоване су и политичке партије које су поновно успостављање краљевине исписале на својим заставама и огласиле га за примарни циљ свог политичког ангажмана. Током тог времена формирана су и тела која су себи за задатак поставила рад на припремни рад у том правцу, а пре више од двадесет година сачињен је и један нацрт устава будуће Краљевине Србије. У јавности су истицани аргументи у прилог овом облику владавине, а у извесним невеликим круговима су се водиле полемике о именима потенцијалних кандидата за српски престо. Није потребно посебно наглашавати да су неки од тих предлога смишљано пуштани у јавност како би обесмислили идеју монархије код Срба. Из тога би се могао извести закључак да је монархистичка позиција у Србији јасно артикулисана, те да је у протеклом периоду добила свој институционални израз. Међутим, мора се признати да то није случај. Наиме, изворно залагање за монархију углавном је своје порекло имало у антикомунистичком сентименту, те је представљало жељу за повратком у стање пре комунистичке узурпације власти, односно тежњу за хватањем копче са традицијом и наставак прекинутог развоја. Такви импулси су били разумљиви и добродошли, али никако не и довољни. Убрзо се показало да је такав монархизам магловит и без конкретног садржаја. У том смислу упркос извесним покушајима који су учињени у правцу јасне артикулације монархистичке позиције, она је без обзира на повремену бројност својих заговорника остала недовољно прецизирана. Врло често није до краја јасно каква се монархија тачно предвиђа, која би била улога краља, како би требало да изгледа однос између Цркве и монархије, те напослетку како се замишља процес поновног устоличења краљевине у Србији. Дубљи духовни и светоназорни принципи монархистичког опредељења остали су такође мутни и нејасни.
Књига Упориште свештеника др Немање С. Мрђеновића представља зборник његових популарних текстова објављених на сајту Центра за истраживање православног монархизма из Ниша, чији је он један од сарадника већ преко двадесет година. Реч је о чланцима који су настали у периоду од августа 2024. до марта 2026. године. Оно што их уједињује у целину је питање православне, народне, органске монархије у српском контексту.
Иако се на први поглед може чинити да ту не може бити ничег нејасног, православно и народно одређење монархије ипак захтевају детаљније прецизирање. Наиме, како аутор уочава, оно што се у Србији посматра као монархистички табор није ни у ком случају нешто монолитно, те није реткост да они који говоре о монархији под њом схватају различите ствари и подразумевају различите моделе. Штавише, од пада комунизма у Србији, тема монархије се увек изнова враћала, али су њени заговорници пред очима имали различите концепте, од којих је један подразумевао успостављање парламентарне монархије по западним узорима, док је друга промовисала православну монархију. Оба ова стајалишта остала су, како увиђа Мрђеновић, недовољно развијена и може се слободно рећи сведена на пригодне пароле, без дубље идејне позадине. Стога на једном месту аутор констатује да су управо недостојни монархисти препрека обнови православне монархије у Србији. У том смислу, аутор је у књизи посветио пажњу преко потребним диференцијацијама у оквиру „монархистичког“ табора, те посебно отклону од онога што назива ројализмом.
Важно је нагласити да Мрђеновић не настоји да свој монархизам темељи на поређењима са искуством западних земаља, нити излази са површним обећањима да би успостављање монархије само од себе решило економске и политичке проблеме у земљи. Оно што се овде има у виду је монархистичка идеја као морална и сакрална категорија посматрана са позиција православне духовности, док се Православље разуме као делатна духовност Христове Цркве утемељена у врлинском и светотајинском животу. Посматран на овај начин, монархизам није тек политичко питање и он не представља позив на промену власти како би се једним потезом створило боље друштво. Посматран у овом контексту, православни монархизам о коме аутор говори може се разумети као позив на промену свести која би тек потом за последицу могла имати промену власти. Није, дакле, ствар у томе да се монархија врати декретом или да се кандидује као програм на изборима, већ у томе да се народ кроз борбу за врлински и светотајински живот треба вратити круни као духовној категорији. Тиме се духовна обнова народа види као претпоставка за појаву истинског монарха. Српски народ, према томе, мора духовно да узраста и да живи онако како жели да се њиме управља, да би по Божјој вољи подигао себи краља и добио достојног наследника престола. Према Мрђеновићу, повратак народа свом државотворном, верском и културном предању представља тиме основу за обнову аутентичног државотворног израза српског народа на ванвременској бази Светосавља. Тако овде обнова монархије није ствар носталгије, већ духовног поретка, односно она другим речима није политичко, него у првом реду духовно питање. Отуда се може закључити да је Мрђеновић близак оној традицији конзервативне мисли која прихвата постојање трансценденталног поретка и држи да су политички проблеми у основи религиозни и морални проблеми (Кирк). Монархија је симбол тог трансценденталног поретка. Тиме су духовне, односно светоназорне основе на којима треба да се темељи монархија у Србији јасно назначене. Јасперс би рекао: Бог је једина чврста тачка, и без признавања те трансценденталне упоришне тачке као извора ауторитета не може се говорити о православном монархизму.
Православни монархизам како га представља Мрђеновић, није једна у низу идеологија, већ израз политичке теологије Светосавља. Светосавље се сагледава као нормативни оквир, односно као мерило којим се процењују друштвена питања. Из ове православне визуре не захтева се краљ као аутократа и отелотворење „чврсте руке“, нити као фигура церемонијалног значаја, док стварна власт остаје у рукама политичких партија. Мрђеновић јасно наглашава да се овде не заговора монархија као израз сентименталног погледа у прошлост, већ су је одржање предања и повратак његовом државнотворном изразу гаранција за будућност државе и народа.
Једнако, православна монархија не значи да је краљ једини извор целокупне моћи нити да круна апсорбује све остале установе. Другим речима, Мрђеновић не подразумева укидање странака нити парламента као представничког тела. Такав позив се у овој књизи означава као неозбиљан. Уместо тога, овде монархија задржава све ове слободне и ефикасне институције, које су виђене као средство одбране од самовоље појединца или странке. Штавише, институционални оквир би у овом смислу могао бити допуњен и горњим домом парламента као представништвом професионалних сталежа. Управо су краљу неопходне слободне институције како његова власт не би склизнула у небригу. Може се ићи и даље и тврдити да монарх који не зависи од странака и њихове воље представља гарант ефикасности и слободе институција, односно да је његов интерес да јавне институције ваљано функционишу. Захваљујући својој позицији и легитимитету који не зависи од воље странака он може вршити хармонизујући функцију, односно службу арбитра и модератора између јавних установа и политичког живота у држави. Краљ се овде сагледава као одговорни старатељ, односно родитељ; не као онај који влада, него који управља. Уколико политичке партије пред очима имају само парцијалне интересе, краљ се овде посматра као онај ко води рачуна о целини. Он из љубави служи народу и представља гарант јединства, стабилности и континуитета у време растакања, а његов положај може се упоредити са положајем епископа у Цркви.
Управо таква фигура краља се у Мрђеновићевим чланцима не сагледава као реликт прошлости, него као гарант будућности, јер за разлику од изабраних политичара монарх остаје независтан у односу на силе интернационалног капитала, односно међународну технократску елиту. У том смислу, он може да служи као морални стуб јединства и чувар традиције и политичке независности свог народа, суоченог са спољним насртајима и империјалним претензијама пред којима се политичари без корена у традицији и без Божјег заклона лако повијају.
У складу са тим уочљиво је да тако схваћени монархизам зависи од широког институционалног оквира: породице, војске, парохије (Цркве). Реч је о институцијама које својим деловањем стварају и подижу краља који је чврсто укорењен у вери, традицији и култури свог народа. Само по себи се разуме да овако скицирана монархија искључује претерану неједнакост, што је аргумент који левица често износи против монархије. Напротив, народна монархија, како је представљена у Мрђеновићевој књизи, не подразумева издвајање краља од народа, него управо његово саживљавање са народним коренима, културом и традицијом, односно успостављање релативне културно-националне, али и социјалне хомогености. Тек након крунисања и миропомазања, дакле потврдом од стране Цркве, краљ постаје онај који се стара. Он је у свом деловању одговоран Богу и свом народу. Управо због ове одговорности Богу, Цркви као богочовечанској установи припада кључно место у припреми и васпитању престолонаследника.
Будући да је тема Мрђеновићеве књиге успостављање не било какве, него управо православне монархије, у чланцима је било неопходно скицирати однос између Цркве и монарха. Аутору се мора одати признање да није запао у романтизовање прошлости, односно да је идеју симфоније власти сагледао као идеал коме се тежи, али који се не достиже трајно, те да сваку сарадњу духовне и световне власти није аутоматски и прогласио за остварење тог високог идеала. Оно што је овде од значаја је да је у питању однос узајамне одговорности. Црква је, дакле, заштићена од државе и задржава своју аутономију, али исто тако црквена власт не може контролисати световну. Ипак, обе власти морају бити послушне Богу као извору суверенитета. Такође, и њихова циљ остаје исти, а Свети Николај Велимировић је употребљавао слику о „два вола у истом јарму“. И Мрђеновић види православну монархију као народну државу чија је основна функција обожење њених држављана, у смислу гарантовања права и слобода које ће их упућивати на подвижничко-врлински живот. Самим тим, монархија о којој је овде реч не може постојати без Цркве којој припада задатак да буде душа државе. Тако да Црква и држава остају непомешане, али и нераздвојене. Укратко речено, нити држава може да игнорише Цркву, нити Црква има право да ћути на догађаје у друштву. Као поглавар Цркве, патријарх тако стоји уз краља као хришћанска савест народа. Он подсећа краља да је он слуга Господњи и народни, односно на божанско порекло његове власти. Његова функција није политичка, али то не значи да је излишна. Зато је за лошег владара надлежан Бог, односно Његова Црква.
Остаје питање и односа између краља и народа. Полазећи од формуле о краљу по милости Божјој, али и вољи народној, Мрђеновић народ у православној монархији не осуђује на пасивну улогу. Реч је о динамичном односу у коме краљ долази из народа, и остаје у средишту заједнице о којој се стара и за коју је одговоран. Поред тога, из народа се издваја аристократија духа, односно служења која је потребна монархији. Штавише, народу, а не краљу, припада функција чувара вере. Тако се од народа очекује да се после времена смутњи, кроз духовни препород и личну обнову, врати круни.
Иако је реч о популарним чланцима, објављеним у временском распону од скоро две године и различитим поводом, књига пружа обрисе целовитог учења православног монархизма. Мрђеновић је јасно нагласио своје идејно полазиште, представио модел монархије за који се залаже, истакао његове предности над републиканским устројством, те указао на место краља, и односе између круне и Цркве. У складу са схватањем монархије као првенствено духовног питања, указано је и на начин обнове монархије. У том смислу, овде сакупљени чланци дају допринос артикулацији позиције православног монархизма. Мишљења сам да рукопис др Немање Мрђеновића пружа значајан допринос српској конзервативној, а нарочито монархистичкој мисли, те истраживању православне политичке теологије. Стога са особитим задовољством препоручујемо овај рукопис за објављивање.
Сремска Митровица, 25. мај 2026,
др Душан Достанић
научни сарадник,
Институт за политичке студије, Београд