О књизи Упориште: огледи из православног монархизма
презвитера др Немање С. Мрђеновића
С најдаљег места на планети Земљи, из Аустралије, долази нам радостан позив о тужној теми – о православности монархије, те ризицима и опасностима ситуације када је народ не препозна и определи се за другачије политичке опције, које су често нашаптавања и наговори оних који и немају никакве друге опције. Срби још увек имају.
Треба истаћи то да није случајност нити безначајност што аутор пише из орбите једне монархије. Аустралија је део монархијских комоновелта, који је средином прошлог века постао уточиште за српске беженце невољне да прихвате титоистички режим. Срби у Аустралији су, колико сам успео да разумем, до данас остали један од стожера сопственог монархизма.
Књижица јереја, доктора Немање С. Мрђеновића, није велика по обиму – што ће у наше време пре бити предност, него недостатак – али се, за разлику од милиона књижица, бави важном темом. То је структура и обнова монархије у Срба.
Издавач његове књиге је Центар за истраживање православног монархизма. Име овог Центра је знаковито: монархизам може да буде и не православни и потребује истраживање. Јереј Немања је посвећен обема циљевима.
Одмах на почетку, где ће се потенцијални читалац књиге срести са властитим, не туђим стресом, који се тиче политике, треба истаћи да аутор није политички технолог, већ дијагностичар. Његова књига не настоји да удене само још једну опцију на српски шведски сто политичког изборног плурализма. Како она прва синтагма, „православни монархизам“, тако и ова друга носи и већу амбивалентност: „вишепартијски, републички, демократски, изборни плурализам…“. Читалац је до 26. године лета Господњег трећег миленијума, сигурно свестан истрошености ових појмова. Нико никог не бира, а ако и бира, воде друге; плурализам је латински појам, синтагма за дезоријентисаност; демократију од демонске управе одвајају само два слова (но); републиканизам је – дајући ту сажету анамнезу – је стар једва 3 века.
Монархија је стара 7 миленијума. Република 3 века. Имамо ситуацију где не само да се, у дилеми између једнога и другога, бира непроверена роба, већ један много опаснији синдром: крајње необавештености и пре свега, необавештности.
Аутор поред осталог настоји да унесе више светла у ту мрачну камеру необавештености. Пролазећи кроз различите теме, од народнофилске теме Краља Петра I Карађорђевића и његовог сина, до исламистичикх лезура у друштву, од легата светородне Династије, до црквености обреда тога како се, и ко, постаје Краљ, до уобичајене дилеме између културе и цивилиуације, до списка и помена народних великана, аутор на видело износи, јасно и информативно један катехизис или практикум монархизма.
Ауторова анализа се не зауставља на једној приватној жељи и ламенту, нити само на већ познатим проценама тога „какав треба да буде“ и „како да се понаша“ српски краљ: за један такав бонтон су протекла 2 миленијума ваљда довољни? Јереј Немања продубљује проблем социјалног јаза између неочекиване идеје Повратка краља и неспремности народа на то. Издвајам као можда централни есеј аутора Печат царског миропомазања. Нека вољан читалац ту пажљивије погледа шта значи постати краљем.
Издвојићу ту једну – по моме суду – важну чињеницу. Она је конститутивне, тј. уставне, природе. Реч је о разлици између Цара и Краља. Но, сам Краљ је конститутивна чињеница. Реч „конституисати“ значи састављати, а реч „устав“ значи задржати, суставити, садржати: српски електорат пажљиво ће у будућности морати пажљиво да гледа како да се саставља и одржава, овим или оним уставом.
Српска монархијска сигнатура кроз историју је ипак Краљ. Није да Срби нису имали Царство. Душан Силни Цар у историји Миропомазаника до данас по много чему остаје као уникум. Но, ако је наше Царство кратко потрајало, сећање на њега и типолошка жудња ка њему не само што никад није нестајала, него је она конститутивна одредница српског антропотипа. Толико јака да онај уметнути шизоидни интерегнум, који нас до данас тамничи, титоистички, старини наше жудње и потребе не може да начини никакву штету. 1000 година против 70 година: смешно је вагање бораца пред меч, сложићете се.
С друге стране, Цар је – типично руска ствар. Но, овде је више него умесно истаћи следеће.
Губитком (и у-битком) руског Цара, српској Монархији је већ 1917. године de facto прочитана смртна пресуда. Версајски договори и последични Титов бандитски упад били су већ de iure одмотавање те једне историјског догађаја од пресудне важности за СВЕТСКУ историју, руске тзв. револуције. Револуција, и свака револуција, конститутивно гледано је кроз историју углавном цареубиство. Нека се читалац на овом месту врати на Немањин приказ чина миропомазања, па нека одатле извуче закључак о томе шта значи убити Миропомазаника. То реконституисање електората, бића народног, његова памћења и хтења јесте демонтирање светотајинског црквеног круга и смисла, најбезочније посезање на њега, у чему пре свега и треба тражити тајни смисао, ако такав постоји, у свим наумима против било којег Краља. Свако ко жели да дира Монархију, има прво да одговара Цркви и Господу Богу, те двама миленијумима хришћанске културе које се Тројици саизволело да као оријентациони траг оставе у историји. Hic Rhodus, hic salta.
Краљевина српска је последња земља која је признала бољшевичко ругло. Србија је доцније од стране Совјета доследно кажњавана. Но, Срби су успели у том кратком периоду од 1917. до 1941. да удену једини државни облик који ће све Србе да држи на адекватном окупу – ту своју Краљевину, коју данас критикују сви од свуда.
Не можемо не подсетити да је ту уследила увреда на повреду. Заборавља се да су и данас најпрестижније земље света монархије: Данска, Норвешка, Шведска, Шпанија, Луксембург, Ватикан, Уједињено Краљевсто, Емирати и арапски глобални југ. Ко није монарх, планира да постане или се понаша тако: није ли онда, кад већ имаш једини на Балкану властиту династију, и кад већ важи евроцентрични наратив – логично се вратити на изворна подешавања? Нису ли Данска, Норвешка, Шведска, Енглеска – део Европе? Да ли је то овај уклети католички остатак, који краља нема, претежнија и „боља“ Европа? – питање је које би нас овде одвело предалеко. Но, питање је на којем увек треба држати једно око. По могућности оно десно. Двадесети век је испао за православне више него трагичан: он је гротескан. Они који су своје краљеве задржали убедили су православне да своје цареве и краљеве побију и отерају, те да се баце у наручје несврстаног „Трећег света“, да би славодобитно само идентификовали са једном политичком неурозом чији клинички потенцијал не треба потцењивати.
Из Немањиних редова постаје јасно оно што је сада све видније: отеравши монархију која је народу дата као дар од Бога, Срби су губили једну по једну цивилизацијску компетенцију. Шта је то велико и светско што су Срби дали мимо и изван својег монархијских препорода. Сматрам да са дискусијом о томе ми одавно каснимо, но то палијативним анамнезама јереја Немање не одузима ни „јоту“. Оне нису плацебо самозаваравања, већ историјски datum и factum.
Умесно је нагласити да тон аутора верно одржава светоназор и манир човека који искрено осећа оно о чему пише и ушта верује. Немањина књига је отмена. Отменост – капитална цивилизацијска тековина коју је у једном тренутку освојила сва Евроазија, од Бретање до Јапана, разгромљена је мртвијем сном који је пао на очи стотинама милиона људи. Једна по једна монархија је забагерисана бомбама, превратима, лудачким „културним маршевима“… Губитак монархије је плаћен већим жртвама од оних које су на олтаре положене у борби са национал-социјализмом, те његовим дериватима. И да ствар буде гора, аутогеноцидне борбе су се водиле између различитих облика социјализма! Тај погром православног и даљег Истока спокојно су са својих острва посматрали они који су својем монархијском културном коду могли још да додају филмска остварења попут Господара прстенова. Принца Чарсла енглеског на премијери Хобита у Новом Зеланду, на аеродрому у коленопреклоном положају с рукољубом дочекују глумци који су за ту прилику још једанпут прошли кроз напоран труд преоблачења у Патуљке, да би се стварно означио и озваничио и тај повратак Краља. „Владај Британијо!“, а нека помућени социјал-лумпен снује снове о прогресу уз кокице и швепс у биоскопу.
Читалац ће у Немањиној књизи пронаћи обиман паноптикон необичних чињеница и повезница између „наратива отачког наслеђа“ у Срба и оних разбацаних по различитим местима и музејима света, који и у наше дане већа о томе „кога крунисати“, не већ за помесног, већ за општег владара света: постоји ли уопште благовременији тренутак за озбиљно размишљање о овој теми од овог у којем се обрео свет једним хаотичним котрљањем конститутивне бомбе, бачене не тако давно, не тако давно, једног врелог јула, у глухом подруму у једној руској изби. Или на неком безначајном француском раскршћу?
Ако ни ауторовова упозорења на све минуло, што је са нама и данас нису довољна, онда „племе сном мртвијем спава“. „Субјект који није научио да препознаје историјско лице зла, дужан је да понавља историју док то не научи“ (Жарко Видовић). Да ли ће Немањина књига остати скрипта за пакао вечног поправног Августа, или нешто друго – на читаоцима је да одлуче. Можда су тропи са којих аутор пише понешто и тужни, али ће тужнија бити судбина оних којима се обраћа аутор, ако у догледно време не почну да буду субјект, а не објект историје.
О Видову дану, 2026. године,
Доц. др Олег Солдат
Филозофски факултет у Бањој Луци
Република Српска